Izvor: Danas, 11.Dec.2014, 00:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razbijanje talasa (Somalija)
Ponavljam sebi često da drugačije nije moglo da bude i da treba da sam zahvalna što se nalazim ovde gde sam. Makar jedno moje dete će imati mogućnost da se rodi u nekom boljem i drugačijem svetu i neće morati da prolazi kroz sve ono kroz šta sam prošla i kroz šta još uvek prolaze njegovi brat i sestra koji su ostali u Mogadišu.
Pomisao da su oni tamo a ja ovde ne da mi mira. Somalija od 1990. godine nema vladu koja funkcioniše, a to je bilo pre nego što sam ja rođena. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Rat i nasilje su obeležili moj život. Pre pet godina pripadnici militantne organizacije Al-Šabab su mi odveli oca, a ubrzo potom i starijeg brata. Nikad ih više nismo videli. Nisam više mogla da podnesem svu tu bol i neizvesnost. Nešto je moralo da se menja. U međuvremenu sam se udala i rodila dvoje dece, sina i ćerku. Nije to bio brak iz ljubavi, ali kako smo majka, sestra i ja ostale same trebala nam je muška zaštita. To mi je bila jedna od boljih odluka u životu. Muž je predložio da on i ja krenemo na put, a da decu dovedemo kada nađemo novi dom. Oni su još mali i nisu bili spremni za putovanje koje je bilo pred nama. Nismo ni bili svesni da smo sa nama poveli treće dete. Osećala sam se loše, ali nisam marila. U Turskoj sam saznala da sam u drugom mesecu trudnoće. To saznanje me je oborilo na zemlju. Bila sam prestravljena, postavljala pitanja kako i šta dalje da radimo, ali za odustajanje nije bilo mesta. Morali smo da nastavimo. Agenti koji je trebalo da nas prevezu do Grčke su već bili plaćeni, a svako propuštanje šanse da se nastavi dalje je značilo još najmanje mesec dana agonije za one koje sam morala da napustim. More sam jedva preživela. Povraćala sam toliko da sam u jednom momentu ostala bez svesti. Mislila sam da je to moj kraj. Kada sam se probudila, već smo bili na kopnu, a muž je bio pored mene. Nije bilo vremena za odmaranje, morali smo da nastavimo dalje. Do Makedonije smo stigli vozom, a dalje do Srbije smo pešačili. Bilo je teško, a rane na nogama mi još uvek zarastaju. U svemu ovome, muž mi je najveća podrška i oslonac. Pritisak da dođemo do cilja postaje sve veći zbog čega se često osećam loše, ali sa druge strane imam utisak da smo mu sve bliži pa povremeno uspevam da ga umanjim. Samo želim da sva ova muka prođe i da opet imam porodicu na okupu.
Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila - APC/CZA
