Izvor: Politika, 18.Sep.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ravnodušni prema nasilju
Zar je moguće da nedavno grupno premlaćivanje u centru Novog Sada baš niko nije ni čuo, ni video, i da žrtvi niko nije pomogao
Zašto niko ne reaguje na javno vidljivo nasilje? Zar je moguće da nedavno grupno premlaćivanje u centru Novog Sada baš niko nije ni čuo, ni video. Žrtvi niko nije pomogao ni za vreme nasilja (pa ni pozivom policije mobilnim telefonom), ali ni kada je posle lekarske intervencije tražila prevoz do kuće. Radi se o pojavi koja se naziva „Đenoveze >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sindrom” i koja označava pasivnost svedoka nasilja.
Termin je nastao po Kiti Đenoveze, žrtvi ubistva pred 38 pasivnih svedoka, koja je 1964. godine ubijena nožem nadomak svoje kuće u Njujorku. Oko pola sata ona se borila za život, vrištala i pozivala upomoć. Većina pasivnih svedoka iz okolnih zgrada je nemo posmatrala ili barem čula njene pozive upomoć i nije reagovala, sve dok jedan nije povikao: „Dosta više, pusti tu ženu”, posle čega se ubica uplašio i pobegao. „Njujork tajms” je posebno izvestio o tom nereagovanju svedoka, ukazujući da bi njen život bio spasen samo da je neko povikao ranije, kao i da je ranije pozvana Hitna pomoć pre nego što je žrtva iskrvarila, čime je skrenuta pažnja javnosti na problem pasivnih posmatrača.
Pojava koja se često ponavlja u situaciji kada je više pasivnih posmatrača zločina i nasilja nazvana je „difuzija ili disperzija odgovornosti”. Naime, kada ima više posmatrača, moguće je da misle da će „neko drugi svakako pozvati policiju, ili je to već uradio”. Paralelno, osipa se i osećaj tereta odgovornosti, ljudi su skloni da svoje nečinjenje opravdaju nečinjenjem drugih. Dok s jedne strane postoji društvena norma koja nalaže da pomognemo, s druge strane svesni smo da ako pomognemo, možemo da se izložimo opasnosti. Mogu se nasilnici okomiti na onoga ko pokuša da makar verbalno odbrani žrtvu, može da bude izložen psihičkom nasilju (urlanju, pretnjama) od strane nasilnika, može čak da ga (iz straha) napadne i sama žrtva, želeći da odobrovolji nasilnika, mogu drugi posmatrači da osude onoga ko se „meša u tuđe privatne odnose” zbog griže savesti što se sami ne usuđuju da reaguju.
Ponekad i posmatrači situaciju ne prepoznaju kao urgentnu, a jasno je da i sama interpretacija nekog događaja u velikoj meri diktira reakciju ili njeno odsustvo.
Pokazalo se da bi mnogi odlučili da rizikuju i pomognu, ako veruju da će njihov gest naići na odobravanje u svojoj sredini. Ako umešati se i pomoći nije ponašanje koje donosi socijalno priznanje, pasivno posmatranje postaje učestalo do redovnosti. Pojedini slučajevi dokazuju da će očevidac, ukoliko proceni da žrtva pripada njegovom socijalnom krugu, biti spremniji da pomogne, kao i da ukoliko žrtva direktno usmeri pogled ka nekome ko može da pruži pomoć, verovatnoća da će joj priteći u pomoć je veća.
Iako je svedočenjem o postojanju nasilja učinjen prvi korak, naime ljudi su svesni njegovog postojanja i negativnih posledica i spremni su o tome i da govore ako su upitani, spremnost na drugi korak, u vidu sopstvene inicijative da se žrtvi pomogne, očigledno je redak. Tome verovatno doprinosi i prisustvo rezigniranosti („ništa se ovde ne može promeniti“), (ne)osnovano nepoverenje u institucije (npr. pogrešno verovanje da policija neće intervenisati dok tuča traje čekajući da se završi, da se krivične prijave „ionako nikada” ne procesuiraju i da niko neće biti sankcionisan i sl).
Profesorka Fenomenologije nasilja na univerzitetu Singidunum
Zorica Mršević
objavljeno: 18.09.2013.
