Izvor: Vesti-online.com, 22.Jun.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ravna gora

Stara mudrost kaže: kada neprijatelj zareži na tebe, znaj da si na dobrom putu. Sačuvaj nas Bože pohvala koje stižu od neprijatelja, kao što se upravo dešava sa mučenicima koji sebe nazivaju vlašću.

Milan Jovanović

Eto i Hašim Kasapinović Tači povuče svog ambasadora, koga mi zovemo oficirom za vezu, jer se, tvrde neki, istrčao sa tezom da će Srbija krenuti napred onda kad prizna Kasapistan. Mora da se Ivica naljutio, a Ivica, zna se, postao je na prst >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << u mastilo sa Velikim Kasapinom.

- Pa, šta sad narodu moooom, o Hašime, da kažem?! Što mi to radiš, zar i meni nož u leđa, a toliko smo leba i soli zajedno pojeli sa Keti...

Ovako vapi Ivica, a Hašim skokom tamo gde Dačke okom: mrš najzad, Ljuljzime Peci, lajavo šiptarsko govedo!

A, mi se taman ponadali da je Kasapina pritisnuo Mrkić Mutousti lično, a zbog toga što je Ljuljzim izjavio, a srpska (?!) agencija uredno prenela da mu je velika čast, bogami i obaveza, što će biti prvi Šćiptare funkcioner u državi koja je nad njegovim napaćenim narodom izvršila genocid, tim mu je slađe da šetka Beogradom obezbeđen imunitetom evropske kancelarije.

Neeee, na to Beograd nije imao primedbi, daleko bilo, Beograd žulja kad neko istrči pred rudu pa ofira Ivicu, a on taman obznanio da smo (opet) pobedili i da će nam na Gvidovdan datum priviti kao melem na sve rane od Vidovdana 1389, preko grešnog Gavrila, pa sve do Slobe Velikomučenog Ivičinog Zlatoustog, čiji narod niko ne sme da bije, sem, povremeno, milicije.

Istorija će, kažu, jednog dana reći svoje. Naši velikaši, grešne im duše, udaraju se u grudi junačke ko onda Vuk Branković i upiru prstom u Obiliće. Dok se care Lazo dozove pameti, ode dupe na doboš, a glava pod Bajazitov jatagan. Posle ćemo da dokazujemo da Vuk, ipak, nije bio tako crn, a da je narodnog pesnika malo poneo epski zanos, ne bi li kako opravdao što nas, a ne Turke, izjedoše gavranovi vrani na polju Kosovu.

Eto, i Radoš Bajić, u pauzi babinog češljanja i vatrene stihije u selu, udarnički rasvetljava ne tako nam daleko istoriju. Kaže Radoš: Posle ove serija ništa više neće biti isto! Pomiriću nepomirljivo, raspetljaću nerazmrsivo, što se grbo rodilo vreme ne ispravi, ali ja oću, tako mi Čiče!

Koji na to, patetično, ko Radojka na onkologiji, poruči nepokornim četnicima: Za mnom, braćo, na Drinu, šuma će nam biti dom!

Radočevi četnici su listom izbrijani, uniforme ko ispod čekića, partizane u onom „trejleru" (kako se sad moderno zove kratki prikaz filma) i ne videsmo, ne sumnjam da su i oni upicanjeni ko Tito na Brijunima. Maloletnog kralja ubiše državničke brige i moralne dileme, da l' da beži, da l' da gine, da l' carstvo nebesko, da 'l zemaljsko, sunce tuđeg nema da l' će me grijati...

Stvarno ne znam na šta će to od novembra na javnom servisu da izgleda. Bjela hvali Tita, kaže - bejaše to ljudina, Glogovac okova Dražu u zvezde, deluju kao treneri Zvezde i Partizana pred meč godine. Lože navijače, nerviraju protivničke fanove, ali pomirenja nema, niti će ga ikad biti. Kako da uparimo "Na planini, na Jelici" i "Po šumama i gorama"?

Mada je geografija, kanda ista, moguće je da su i komunisti pičili preko Jelice, i tamo su šume i gore.

Ako je Radoš stvarno, ali stvarno!, stisnuo petlju da istoriju prikaže onakvom kakva je stvarno, ali stvarno!, bila, onda mu alal ona stvar.

Bude li Broza digao uz rame Mihajloviću, onda je džaba selo gorelo. A baba može slobodno da nastavi da se češlja, o Tijanićevom trošku.

Nastavak na Vesti-online.com...