Izvor: Večernje novosti, 17.Mar.2013, 23:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ratari: Sve mlado otišlo u grad - da tamo gladuje

SELO se zove Ratari, opština Smederevska Palanka. - Kako smo i kad dobili ime? Davno, po domaćinima koji su vazda živeli od njive i motike - kaže Desimir Radojević, domaćin ovdašnji. - Što se mene tiče, ja bih selo preimenovao. Na primer, da se umesto Ratari zove Pustari. Sve, bre, mlado i sposobno ode u grad. Ostali starci, ostale neženje. I, malo najupornijih. Da održe porodičnu lozu. Martovsko jutro, pao sneg. Stegao mraz. Drhte izdanci i pupoljci. Stradali prvi cvetovi kajsije. - >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << I priroda se okrenula protiv srpskog seljaka - govori Desimir. Kuća mu na kraj sela. Od centra mesne zajednice, sa Milančetom Đekićem brojimo u korov zarasla imanja. Stare kuće pod ćeramidom odolevaju. Na kapijama katanci. Na ogradama vrzina. Nigde čoveka! - Niko više neće na selo, zato je opustelo - kaže naš domaćin. - Ja sam ovde sam. I jedini u delu Ratara, saglasno imenu i tradiciji ovog šumadijskog atara. Čudo je bilo kada sam se iz Beograda vratio, na moje pusto ostrvo. Dohvatio kosu, motiku... I udri! Noću kosim, danju kopam. Obrađujem svoja četiri hektara. I još dva tuđa. Kažu u selu: "Ovaj Desimir, mora da je veštac, čim kosi po mesečini". Ma, naša posla! Čim kreneš, pripišu ti da si čudak.DOĐI DA OSTARIMO ZAJEDNO Voleo bih da sebi nađem srodnu dušu. Da se podupremo. Ostarimo zajedno. Znam, teško je naći takvu. Svaka, kao i ona moja prva, gleda samo u novčanik. Nije na ceni domaćin. Više se cene luzeri. Ja se, ipak, nadam. Tri kuće u Desimirovom, pod konac uređenom, dvorištu. Iza su obori i senici. Sve puno. Miriše seno. Miruju ovce i jaganjci. Između, mota se žuta kuja i štene. Ispred je vinograd. Uz stazu, orezane ruže i narcisi u pupoljcima, povijeni pod snegom. Sa radija pesma: "Pustite me da živim na miru"! - E, ovo moram da pojačam! To je moj životni moto - ode Desimir da pojača radio. Bio je, pre dve decenije, medicinski tehničar u bolnici "Dragiša Mišović" u Beogradu. Osam sati smena, a posle - osam sati na stovarištima. Vukao ugalj, cepao drva: "unosio, iznosio, sve živo radio". I, zaradio - invalidsku 14.000 dinara. - Ne bih ja nikad ni tražio državnog posla, da me žena nije ostavila - priča se. - Otišla i odvela decu. Sina i ćerku, još u pelenama. "Šta ćeš mi bez dinara", rekla je. "Šta ćeš ti meni kad si takva..." Ruke u džepove, pa u grad. Da vidiš, moja draga, da i Desa može da zaradi. Kad sam polazio, išao sam ovako, unazad. Rastajem se sa kućom i zemljom od nevolje. Voz je na stanici u Ratarima pisnuo... Vozovi su prolazili. I godine. - Bio sam pun para, ali, razočaran. I zdravlje otišlo. Rešio sam da se vratim dedovini. To me oporavilo. Ženu nisam ni želeo da vratim. Decu jesam, ali ih nema, evo, punih devet godina kapiju nisu otvorili. Više vole da gladuju u gradu, nego da se dohvate posla na selu. Više vole da nadniče po tuđim tezgama u Palanci i Smederevu. Sve škole mogu da se završe, ali bez motike nema nauke. Gledaj ti danas: propala Goša, Železara, poklekla i radnička Rakovica, predala se Crvena zastava. A, njiva ne propada. U dvorištu i - vikendica? - Podigao sam je iz inata, a evo kako - odgovara Desimir. - Postavio sam, prošlog proleća četiri grede da preko njih podignem vinjagu loze, za ladovinu.A, nekako u to vreme, u selu pokradena neka građa. Banuli policajci! Jedan kaže, onako, podsmešljivo: "Je l' ti ovo gradiš vikendicu?!". Vikendicu, veliš? E, i biće vikendica! U vikendici zamrzivač, do vrha pun. I telefon. Desimir ga nedavno uveo. Šta će telefon u vikendici, kad ga nema u kući. - Jednostavno, neću da mi zvrči u kući. I, šta će mi da odgovaram na pozive dokonog sveta. Ovako, javim se kome treba i ko zaslužuje. Za ovo moga života iskusio sam ljude: što sam dalje od njih, sve sam bolji. Desimira Radojevića, uporedo sa ovom, prati još jedna životna priča, sudbina. Potomak je dede ljotićevca. Na imanju je obnovio život, ali je sve vreme nosio žig. - Srećom, vratio se, ali nesrećan kad je shvatio da je poslat da se ne vrati. Majku nisam upamtio, dugo je bolovala od tuberkuloze, a meni nisu dali da je vidim - priča.NE GAZI MI LUK Baštu sejem u septembru, a selo se čudi što je moj luk najbolji. Ovoliki je (steže pesnicu i podiže podlakticu), pa su ljubomorni. Taj kvalitet. Kad dođu, kao, ne primete koliki je, pa gaze. Ja viknem: "Ne gazi mi luk!". Odu kao opareni. Vraća sećanje kako je, kad je konkurisao za posao, u sebi suzbijao da istakne "moj otac je ratnik sa Sremskog fronta"... - A, kako dedu da zaboravim, čoveče, ostavio mi je imanje. Prepliću se uspomene. - Prvi pečat je najdublji. Zato sam, nekako, bio skrajnut. Ljudi su zazirali. Niko da te pomogne. Svi se plaše prvog pečata Radojevića. Tada sam prelomio: hajde, ti, Desimire, dokazuj se sam. Tako vazda. Tako i danas.

Nastavak na Večernje novosti...