Izvor: Politika, 17.Sep.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat protiv terorizma
Američka objava rata Al Kaidi i Idilu je opravdana
Misao antičkog filozofa da sve teče i da se sve menja važi i za poreklo reči terorizam. Naime, u vreme Francuske revolucije, u periodu 1793–1794 (regime da la terreur), izraz teror(izam) označavao je uspostavljanje reda nasilnim putem protiv nasilja anarhista. Dakle, pojednostavljeno, značenje upravo suprotno savremenom: krajem 18. veka pozitivno, danas negativno.
Savremeni teroristi se najlakše prepoznaju tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što direktno krše odredbe Ženevskih i Haških konvencija, naročito: zabranu uzimanja civilnih talaca; zabranu torture nad zarobljenicima i vojnim licima koja su se predala; ne priznaju neutralne države i prava građana tih zemalja; ne priznaju diplomatske imunitete i sl. Ukratko, teroristi ne priznaju međunarodni pravni poredak, a najčešće nikakav drugi poredak do svoj. Razume se da svaka civilizovana i priznata država mora da pruži odgovarajući doprinos u borbi protiv terorizma. Teorijski o tome nema spora. Međutim, u praksi se, zbog različitih geostrateških interesa moćnih država, javljaju ozbiljne teškoće čak i oko definisanja samog pojma terorizma. Ipak, najčešće korišćene reči u definisanju terorizma su: protivpravnost, nasilje, pretnja, strah, nehumanost, politički i verski ciljevi.
Do danas je bilo različitih terorističkih organizacija širom planete, ali sada je, pouzdano, najopasniji islamski terorizam, tzv. džihadizam, oličen kako u čečenskom džihadizmu, tako i u Al Kaidi, Boko harumu i Idilu (Islamska država Iraka i Levanta). Objava rata od strane SAD prvo Al Kaidi, a sada i Idilu je, nesumnjivo, opravdana.
Ipak, postavlja se pitanje da li države koje vode borbu protiv terorizma imaju neki objektivni kriterijum koji bi pomogao da se blagovremeno prepozna zlo u samom začetku ili, pak, (ne)namerno deluju sa većim ili manjim zakašnjenjem. Dokaz je jednostavan: u izvesnim veoma poznatim slučajevima neke države su sarađivale sa organizacijama protiv kojih su kasnije povele rat do istrebljenja, pravilno ih označavajući terorističkim.
Prepoznati rađanje ideologije zla i jasno odvojiti čestiti islam od terorističkog, tj. džihadističkog islama jeste zadatak od najveće važnosti.
Džihadistički islam prepoznaje se i po svojim nepromenljivim strateškim ciljevima: 1. oslobođenje, a ono podrazumeva da svaka zemlja koja je bilo kada i bilo koliko dugo bila unutar granica kalifata jeste muslimanska i zato mora biti oslobođena od nevernika; 2. ujedinjenje, po „oslobođenju” ceo muslimanski svet mora se naći u jedinstvenoj državi, tj. sve granice muslimanskih država moraju se jednostavno obrisati; 3. kalifat, što znači ponovno uspostavljanje takve države na čijem je čelu vođa (kalifa, halifa), dakle, jedna vera, jedan narod, jedan vođa (džihadisti su zato u svojoj taktici odabrali Hitlera i Musolinija za svoje saveznike tokom Drugog svetskog rata), jer je to najznačajniji cilj, koji je logična posledica ostvarenja prethodna dva.
Sada ovu strategiju, uz primenu svih (navedenih) terorističkih metoda, otvoreno zastupaju Idil, Al Kaida, Boko haram. Međutim, ne treba ispustiti iz vida one inspirisane istovetnom ideologijom koji, zbog drugačijih okolnosti, uz nešto veću mimikriju nemaju za sada otvorenu terorističku metodologiju, ali imaju iste džihadističke ciljeve. Oni su tempirna bomba i tu ne treba imati iluzija. I Srbiji treba da bude jasno da kako u regionu, tako i u njoj samoj postoji navedena podela, s tim što je velika većina čestitih muslimana i upravo (i) zato bi protiv džihadista trebalo preduzeti sve zakonske mere, bez oklevanja, bez političke demagogije, uz potpuno transparentno razotkrivanje prirode džihadističke ideologije, njenih metoda i strateških ciljeva. Uveren sam da će svi čestiti muslimani i kod nas i u svetu takvo opredeljenje naše države pozdraviti. Uostalom, danas je potpuno jasno da je ogromna većina muslimanskih država u neposrednom ili posrednom ratu sa džihadistima, jer ovi poslednji u toj meri štete ugledu sopstvene religije da neki ekstremni pisci i političari na Zapadu poistovećuju islam s terorizmom.
Na samom kraju, treba postaviti još jedno pitanje: da li današnje najmoćnije države, koje su nesumnjivo opredeljene u borbi protiv džihadizma, ipak, na izvestan način, svojim ponašanjem daju džihadistima podstrek da istraju u svojoj borbi? Odgovor je, nažalost, pozitivan. Dve najveće svetske sile svoga vremena, Vizantijsko i Persijsko carstvo, poražene su od objektivno znatno slabijih džihadista zbog vekovnih međusobnih ratova, tako da su, uz Alahovu pomoć, bile tako iscrpljene da su džihadisti ostvarili ono što je bilo, naizgled, sasvim nemoguće. Sukobi među nevernicima, prema džihadističkom shvatanju, od tada do danas utiru put pobedi džihada. Jedan od vodećih savremenih duhovnika takvog načina razmišljanja, šeik Jusuf el Kardavi u svojim „poukama” objašnjava da treba jednostavno sabrati, npr., sile „nevernika” iz 1939 – Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Rusije, Amerike, Japana – i konstatuje da su se svi nevernici ujedinili protiv muslimana „mi ne bismo imali nikakvih šansi”. Tom logikom se danas objašnjava nova prilika za pobedu džihadista: kada nam je najteže, Alah šalje uvek istu pomoć, danas je to novi veliki sukob između dve najveće sile kufara (nevernika), Amerike, koja predvodi Zapad, i Rusije, koja predvodi Istok. To je znak, putokaz i odlučujući podstrek za pobedu džihada i ostvarenje konačnih ciljeva koji su, prema njihovom tumačenju, otpočeli da se ostvaruju prvobitnom misijom (risala) verevesnika (proroka) Muhameda i koja se ostvarivala preko njegovih naslednika – kalifa. Ako se jednom shvati da pravilo sve teče, sve menja ne važi jedino za džihadiste i da je takav način razmišljanja i metodologija delovanja danas najopasnija ideologija po svetski mir i poredak, možda će to biti početak zajedničke akcije, pa makar i nukleus novog poverenja i saradnje dve najveće sile sveta, kao nekad, kad su se, uz sve razlike, ujedinile u borbi protiv tada najdestruktivnije ideologije: naci-fašizma. I ponovimo – džihadisti su bili saveznici Hitlera i Musolinija, a to, naravno, nije bilo slučajno.
Profesor univerziteta, savetnik predsednika Republike Srbije
Oliver Antić
objavljeno: 17.09.2014.
