Izvor: Politika, 27.Sep.2014, 21:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat otvorio vrata ekstremizma u BiH
Za ovaj fenomen važan element bila je obilata novčana podrška tvrdokornih islamista, koji finansiraju izvoz ekstremnih stavova u druge delove sveta
„Da nije bilo Dejtonskog mirovnog sporazuma, teroristički napad 11. septembra verovatno bi bio isplaniran u Bosni, a ne u Avganistanu”, ocenio je 2008. godine američki diplomata Ričard Holbruk. Pre nekoliko dana Stejt department je na listu najopasnijih svetskih terorista stavio i vođu vehabija iz ozloglašenog bosanskog sela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Gornje Maoče – Nusreta Imamovića. Koliko je vremena potrebno da međunarodna zajednica prizna postojanje realne opasnosti od islamskog ekstremizma koji postoji u delovima Balkana, niko sa sigurnošću ne može da dokuči. Muslimani u jugoistočnoj Evropi i dalje su ubedljivo najumereniji deo islamske populacije, ali se procenjuje da je čak i međi njima sve veći, mada i dalje zanemarljiv, procenat onih koji prihvataju ekstremnije forme religije, tipične više za, recimo, Saudijsku Arabiju ili Egipat. Ispitivanja nacionalne strukture dobrovoljaca koji su se iz inostranstva pridružili džihadistima Islamske države u Iraku i Siriji pokazuje da je, u odnosu na broj stanovnika, od evropskih zemalja, najviše boraca stiglo iz BiH.
Ignorisanje uznemirujućih podataka od strane međunarodne zajednice u ovom slučaju više je pravilo nego izuzetak. Posle napada na SAD 11. septembra 2001, visoki predstavnik u BiH Volfgang Petrič napisao je da „nema dokaza da je Bosna bila baza Al Kaide”, a njegov sadašnji kolega na istom položaju Valentin Incko ocenjuje da vehabije iz Bosne „ne predstavljaju opasnost za Evropu”. Jedan od uticajnijih američkih eksperata za teroriste u Bosni Evan Kolman, međutim, tvrdi da oni koji negiraju aktivnosti Al Kaide na Balkanu „ili lažu ili nemaju pojma o čemu govore”.
Odrubljivanje glava novinarima i humanitarcima pred kamerama, koje je prenerazilo svet, ipak nije specijalitet koji je patentirala Islamska država. Svega nekoliko nedelja pre nego što je džihadista koji govori londonskim akcentom odsekao glavu američkom novinaru Džejmsu Foliju, ista slika je viđena u Iraku. Egzekutor – borac sa Kosova Lavdrim Muhadžeri. Ovdašnjim gledaocima slike dekapitacija na Bliskom istoku ponovo su donele sećanja na rat u BiH i „promotivne spotove” u kojima se tada ozloglašeni mudžahedini diče odsečenim glavama srpskih zarobljenika.
Širenje militantnog islamizma iz Avganistana, Egipta, Irana i Saudijske Arabije na delove sveta poput Balkana nije slučajnost. Ekspert za Balkan Gordon Bardoš ocenjuje da za je ovaj fenomen važan element obilata novčana podrška tvrdokornih islamista, koji finansiraju izvoz ekstremnih stavova u druge delove sveta. Po nekim procenama, samo su Saudijci, na konto finansiranja „islamskih aktivnosti” u BiH od 1992. do 1998, potrošili milijardu dolara. CIA je 1996. utvrdila da je Alija Izetbegović „bio na iranskom platnom spisku” i da je, tokom samo jednog susreta, od iranskih agenata primio 500.000 dolara.
Kada se govori o prodoru islamskog ekstremizma u ovaj deo sveta, na umu se uglavnom imaju Kosovo i BiH. I dok prištinske političke elite nikada nisu pokazale eksplicitni interes za ovakvu ideologiju, situacija u Sarajevu je suštinski drugačija.
Ime Alije Izetbegovića je nezaobilazan element u svakoj kombinatorici o prapočecima islamizma u BiH. Krajem tridesetih godina prošlog veka on je sa istomišljenicima osnovao organizaciju Mladi muslimani, balkansku verziju Muslimanskog bratstva, čiji je cilj, kako je Izetbegović često ponavljao, bio osnivanje velike muslimanske zemlje. Kojim bi putem, po njegovom mišljenju, BiH trebalo da ide, nedvosmisleno je objasnio u svom političkom manifestu „Islamska deklaracija – Jedan program islamizacije muslimana i muslimanskih naroda”.
Ono sa čim se sada suočavaju bezbednosne strukture ipak je proizvela takozvana druga generacija militantnih islamista, kojima su vrata BiH širom otvorena devedesetih godina. Sastavljeni uglavnom od ekstremista pristiglih iz Avganistana i sa drugih džihadističkih frontova, oni su ekstremnijih stavova čak i od Izetbegovićevih Mladih muslimana.
Potpisivanje mirovnog sporazuma u Dejtonu, kojim je okončan rat u BiH, nije, međutim, označilo povratak ovih ljudi u svoje matične zemlje. Umesto toga, oni su se saživeli s nepoznatom sredinom i uz pomoć lokalnih simpatizera započeli novi život, u kojem je rigidno shvatanje religije i dalje ostalo važna konstanta.
Paradigma takvog načina života je pomenuta Gornja Maoča – selo pored Srebrenika koje praktično funkcioniše kao zasebna jedinica u ionako iscepkanoj zemlji. Prema informacijama koje dopiru u spoljašnji svet, u selu je na snazi šerijatski zakon, a negiraju se svi principi modernog života za koje se ustanovi da su u suprotnosti s vehabijskom interpretacijom islama.
Gornja Maoča poslednji put je bila u žiži javnosti 2011. godine, kada je vehabija Mevlid Jašarević došao u Sarajevo i zapucao na ambasadu SAD.
Dragan Vukotić
objavljeno: 28.09.2014
