Izvor: Politika, 03.Jan.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat kao književni junak
U jednom od ključnih dela postmoderne teorije, „Postmoderno stanje”, Žan Fransoa Liotar razvija misao po kojoj su velike naracije (priče), izgubile svaki smisao i nestale sa nestankom modernizma. Smatrajući da su veliki narativi (metanarativi) kao što su to na primer prosvetiteljske ideje o napretku i humanizmu, nemačka klasična filozofija, marksizam ili hrišćanske teorije o spasenju, izgubile svaki smisao nakon iskustva holokausta, on razgraničava doba modernizma i postmodernizma. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Novi roman Aleksandra Gatalice, „Veliki rat”, pisan na tragu njegove uspele zbirke priča, „Vek”, na prvi pogled, kao da se nalazi na klackalici između ova dva velika pravca. Pokušaj da se velika tema, Prvi svetski rat, sagleda u svojoj kompletnosti i kompleksnosti, odista zaziva jednu veliku naraciju kakvom se diče modernistički pisci. Namera je da se opišu i pripovedačkim sredstvima „uhvate” svih pet godina, od ubistva bračnog para u Sarajevu, do samog kraja 1918. godine, da pripovest ne propusti ni jedan ugao gledanja na rat, od pogleda (skoro) svih zemalja učesnica, reprezentovanih sa oko osamdeset likova, uključujući tu i poznate istorijske ličnosti, vojskovođe i umetnike, do običnih, nepoznatih ljudi, paradigmi „malog” čoveka. Pominjanje mnoštva znanih i neznanih događaja, ključnih istorijskih trenutaka ili sasvim ličnih, privatnih momenata, zapažanja, emocija, sve to vodi jednoj grandioznoj, epski široko zamišljenoj i intoniranoj slici Prvog svetskog rata, oslikanoj književnim sredstvima.
Kada, međutim, analiziramo sredstva kojima se iskusni postmodernista, Aleksandar Gatalica, služi u ovom romanu, uočićemo da se glavne karakteristike modernizma i teme takozvanih velikih naracija, podrivaju gotovo iz svog raspoloživog oružja: modernističku ideju o tehnološkom progresu i blagostanju, u romanu demantuje upravo sam rat, pravi glavni junak ove knjige, koji ne bi mogao biti tako poguban i dugotrajan bez pomoći tehnologije. Strpljivo slažući mozaik gotovo (bez)brojnih priča (malih narativa), Gatalica izbegava samu suštinu velikih modernističkih narativa o progresu i humanizmu (ne isključujući iz romana herojstvo i čovečnost pojedinaca) i posredno, bez ideoloških određivanja, ukazuje na strahovite posledice onoga u šta se Prvi svetski rat pretvorio.
Sledeći tezu po kojoj je svaka istorija zapravo konstrukcija, a ne rekonstrukcija, interpretacija, a ne apsolutna istina, odnosno tezu koja se od Ničea, preko postmodernista do teoretičara novog istorizma zalaže za to da je istorija samo još jedan narativni diskurs, pripovedanje o onome što verujemo da se dogodilo, Gatalica ukršta dokument sa mitom, istoriju sa fantastikom i činjenicu sa snovidnim. Šireći rakurs u pravcu narativnih sloboda, a ne naučnih zakonodavnosti, svestan da ga istorija istovremeno obavezuje, ali da ga književnost oslobađa, on ispisuje roman komplikovane strukture, ali i uskovitlane mašte.
Ukrštene čitave grupacije priča koje prate određene likove tokom romana sve dok oni, neki u trenu, a neki tek pred kraj, ne nestanu sa scene, ukazuju na složenu strukturu romana koja se poput najkomplikovanijeg pazla slaže u ujednačenu sliku jednog jedinog nadlika, imenom i prezimenom prozvanog Veliki rat. Osvešćeno i promišljeno pripovedanje nije, međutim, lišeno ni lirskih vinjeta, emotivnih eskalacija, živopisnih likova i potresnih pripovesti. Ono što, paradoksalno ali razumljivo, ovaj roman čini humanijim i bližim ljudskom poimanju stvarnosti, jesu upravo male priče koje dišu u saglasju sa malim čovekom, sa njegovim vidokrugom i kapacitetom spoznaje, tako da, iako dekonstruisan, razbijen na „male naracije” koje podjednako afirmišu realno i faktografsko, koliko i zaumno, snovidno, fantastično, „Veliki rat” uspeva da ucelovi jednu kompleksniju sliku velike naracije kakva se i očekivala od pripovesti o Prvom svetskog ratu.
Jasmina Vrbavac
objavljeno: 04.01.2013.
