Izvor: Politika, 06.Okt.2012, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat je dobijen posle nekoliko sedmica
Nasilja u Osmanskom carstvu i nastojanja Austrougarske da putem sticanja mandata za sprovođenje reformi vojno zaposedne oblasti sve do Soluna, navele su balkanske države da uđu u rat protiv Osmanskog carstva
Prvi balkanski rat označio je početak kraja stogodišnjeg razdoblja borbe ovdašnjih naroda za stvaranje modernih država. Posle dva balkanska i Prvog svetskog rata na Balkanskom poluostrvu su postojale samo nacionalne države, stare imperije su srušene, započelo je novo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razdoblje napretka ali i čestih nestabilnosti, u kome i danas živimo.
Tokom nepune dve decenije koje su prethodile 1914. godini temeljno podeljene i posvađane velike sile su u nekoliko prilika došle na ivicu velikog, globalnog rata. Krize su se smenjivale: od „Krugerovog telegrama”, preko sukoba velikih sila oko Maroka, Persije, Avganistana, Mandžurije, Tibeta, Bosne i Hercegovine... Posebno je nestabilno bilo Balkansko poluostrvo. Slabost Ruskog carstva zapečaćena porazom u ratu sa Japanom 1904. i revolucijom iz 1905. godine, dovela je do nestanka ionako teško održavane sporazumne ravnoteže snaga.
Austrougarska, jedina velika sila bez kolonijalnog carstva, pošto je prekasno okrenula svoje aspiracije na jug, prema Solunu, nastojala je da početkom 20. veka nadoknadi propušteno. Srbiju je nameravala da potčini politički i privredno pa je tokom šest godina vodila sa njom carinski rat iz koga je mala kraljevina konačno izašla kao pobednica.
Osmansko carstvo, zastarela država čiji narodi su, posebno neislamsko stanovništvo njegovih periferija, trpeli nepravde, nasilja i bili neravnopravni živeći u neustavnoj državi, doživelo je 1908. godine revoluciju. Mladoturci, kako su nazvani reformistički oficiri, preuzeli su vlast u zemlji. Ipak, iako lepo prihvaćene u Evropi, reforme u Osmanskom carstvu naišle su na brojne teškoće. Mladoturci nisu mogli niti želeli da stvore demokratsku tursku državu, održavajući carstvo bili su prinuđeni na razne kompromise i polovične mere. Pored snažne opozicije u zemlji, protiv reformi bili su čitavi narodi, recimo Albanasi čiji begovi nisu želeli ukidanje feudalizma a široki slojevi odbijali odavno obećavanu ravnopravnost muslimana i hrišćana. Susedi i velike sile su takođe nastojali da iskoriste slabost Carigrada: Austrougarska je anektirala Bosnu i Hercegovinu a Italija 1911. poslala vojsku u Libiju.
Stoletno povlačenje Osmanskog carstva iz Srednje Evrope i sa oboda Balkana dovelo je do preseljavanja hiljada vojnika, feudalaca i kolonista u ostatke „evropske Turske”. Dolazak ovog stanovništva otežao je položaj hrišćana. Zato su slobodne balkanske države godinama pokušavale da sklope savez. Balkanski savez je tako, po drugi put u istoriji sklopljen bilateralnim sporazumima, Bugarske, Srbije, Grčke i Crne Gore uoči Balkanskog rata. Saveznice su se sporazumele da se brane od Austrougarske ali i da zaštite svoj narod u Osmanskom carstvu. Postignut je i načelan dogovor o podeli osmanskih poseda u Evropi u slučaju ratne pobede. Prilika za rat se ubrzo ukazala. Osmansko carstvo je 1912. bilo na ivici poraza u ratu sa Italijom, a albanski pobunjenici su zauzeli čitavo Kosovo i ušli u Skoplje. Bio je to i vrhunac nasilja nad Srbima – od 1878. više od 100.000 njih je oterano samo u Kraljevinu Srbiju. Nasilja u Kočanima i u Beranama, kao i nastojanja Austrougarske da putem sticanja mandata za sprovođenje reformi vojno zaposedne oblasti sve do Soluna, navele su balkanske države da uđu u rat protiv Osmanskog carstva.
Prvi Balkanski rat je trajao nešto duže od sedam meseci, ipak on je vojno dobijen posle svega nekoliko sedmica. Krajem godine pored Carigrada držala su se još samo utvrđenja u Jedrenu, Janjini i Skadru. Decenijama potcenjene vojske balkanskih država iskoristile su slabost Osmanskog carstva i lakomislenost turskih generala koji su napustili raniji ratni plan koncentracije svih snaga u centralnim oblastima evropske Turske. Pobede kod Kumanova, Lule Burgasa, Prilepa, Bitolja, Kirk-Kilisea, te osvajanje Soluna iznenadili su evropsku javnost. Šef ruske diplomatije nazvao je Balkanski savez „sedmom silom”, jer su četiri saveznice okupile su više od milion moderno opremljenih vojnika.
Velike sile, okupljene na Ambasadorskoj konferenciji u Londonu (jednom od najdugotrajnijih diplomatskih sastanaka – britanski ministar se šalio da će u sali naposletku ostati kosturi učesnika) određena je mera teritorijalnih promena. Srbiji, u to vreme jedinoj evropskoj državi uz neutralnu Švajcarsku bez ekonomski spasonosnog izlaza na otvoreno more, osporena su osvajanja na Jadranu. Srpska vojska je posle šest meseci pod pritiskom poslednji put ujedinjenih flota velikih sila naterana da napusti obalske gradove Drač, Lješ i Sv. Jovan Medovski. Crna Gora je posle dugotrajne opsade (u kojoj joj pomagala srpska vojska i poginuo prvi naš vojni pilot Mihajlo Petrović) tek nakratko zauzela Skadar pa je i sama bila proterana. Zato je došlo do dugotrajnog sukoba Srbije, ali i Grčke, sa Bugarskom oko podele Makedonije i pristupa Solunskoj luci.
Prvi balkanski rat otvorio je po prvi put pitanje ratnih zločina i ljudskih i građanskih prava kao svetsku temu. Austrougarska propaganda, podržana od pojedinih katoličkih organizacija, vodila je istinsku kampanju tvrdeći da srpska i crnogorska vojska vrše masovne ratne zločine. Ispalo je da je poubijana trećina stanovništva Prištine, dok je austrougarski konzul u Prizrenu, Prohaska, bez uspeha pokušao čak da i samog sebe predstavi kao žrtvu srpske vojske. Kasnije objavljeni izveštaj Karnedžijeve fondacije, koji je za temu imao celokupan rat, demantovao je većinu ovih optužbi (koje su za cilj imale vojnu akciju Austrougarske). Ipak, Karnedžijev izveštaj je preštampan devedesetih godina u SAD i služio je kao dokaz o vertikali balkanskog zla.
Srbija je pred rat ponudila Albancima autonomiju po uzoru na nesprovedenu irsku samoupravu. Albanske vođe su prihvatile pomoć u oružju ali su ga kasnije okrenuli protiv Srba. Srpska uprava u novim krajevima nije bila posebno dobra, odlagana je primena ustava i zakona, progonjeni su svi neprijatelji vlasti, suzbijana ili ignorisana druga kultura i prosveta osim srpske, a u ove krajeve su često upućivani loši činovnici... Ipak, samo je u ovim oblastima očuvana multietničnost, promena prezimena makedonskih Slovena trajala je na bugarsku (makedonsku) štetu trideset godina, na srpsku štetu u Makedoniji traje do 2001, a u Albaniji do danas. Srpska vojska nije došla samo kao osvajač – inače ne bi osnivač albanske države Ismail Kemal Vlora napustio najveći obalski grad Drač uveren da je nedovoljno nacionalan, dok je dračko stanovništvo dan posle proglašenja Albanije svečano dočekalo srpsku vojsku.
Danas, kada je nezavisna Makedonija nastala samo na teritoriji nekadašnje Kraljevine Srbije, a druga albanska država etnički temeljno očišćena nikla na Kosovu i Metohiji, treba reći i da je od 1912. do 1937. godine (a šest godina su trajali ratovi, a pet svetska ekonomska kriza) na tim prostorima podignuto 1.500 kilometara puta, deset gradskih bolnica (zatečene su samo dve), 129 vodovoda, 879 novih škola, utrostručen je i broj nastavnika. Broj učenika je povećan sa 5.993 na 146.784 (od čega više od trećine devojčica) – dakle za 24 puta!
Čedomir Antić
objavljeno: 07.10.2012
