Izvor: B92, 18.Dec.2019, 01:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat i plodnost: Iskustvo pobačaja daleko od domovine
Kad je spisateljica Ejmi Mektaj pobacila u Iraku, to joj je pružilo neočekivani uvid u njenu situaciju.
Kad žena izgubi bebu u razvijenoj zemlji, prečesto je prepuštena samoj sebi da gubitak preboli u tišini. Posle takvog iskustva ona može da se oseti izolovanom. Ali kad je spisateljica Ejmi Mektaj pobacila u Iraku, njene kurdske prijateljice su joj pružile podršku - i omogućile joj svež pogled na ovo iskustvo.
Četiri godine sam pisala >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << knjigu o kurdskoj borbi protiv režima Sadama Huseina u Iraku, a dve od tih četiri pokušavala da zatrudnim. U aprilu 2018. godine, ta dva cilja su se sukobila kad sam otkrila da sam trudna neposredno pre nego što je trebalo da pođem na putovanje za istraživanja građe.
Kao što svako ko je imao problema sa plodnošću zna, to je poduhvat koji ume da vam isisa dušu - neprestani ciklus nade i razočaranja, lekova, hormona, pretraga, lista čekanja i donošenja odluka.
Postepeno vam ubija identitet i preuzme kontrolu nad vašim životom. Da bih izbegla da padnem niže nego što sam već bila, i posle razgovora sa lekarima i partnerom, odlučila sam da pođem na to putovanje u Kurdistan - nije bilo nikakvog zdravstvenog razloga da to ne uradim.
Putovala sam sa prijateljicom Kavout koja je 1988. godine pobegla sa porodicom iz Iraka, dok ju je do turske granice gonila iračka vojska i njene hemijske bombe. Sa desetinama hiljada drugih, provela je nekoliko godina u turskom kampu za izbeglice pre nego što je početkom devedesetih stigla u Francusku.
Kavoutin otac bio je Pešmerga - kurdski borac - a u Kurdistan smo išli da posetimo mesta o kojima je govorio u pričama o borbi njegove porodice tokom progona Kurda od režima Sadama Huseina.
Kad smo stigli u Irbil, počela sam da krvarim. Kavout i ja smo noću ležale jedna kraj druge na tankim dušecima na podu, pretražujući internet na našim telefonima u potrazi za simptomima. Uz krvarenje, tu je bio i bol - oštri, prodorni mali bolovi koji kao da su ukazivali na ektopičnu trudnoću.
Prestravila me je mogućnost ozbiljnih komplikacija u zemlji u kojoj je medicinski standard bio ispod zadovoljavajućeg nivoa.
Moji susreti sa zdravstvom u narednih nekoliko dana kretali su se od zbunjujućih, preko ponižavajućih, do zastrašujućih. Čak nas je i pronalaženje lekova protiv bolova izlagalo opasnosti zato što su mnogi lekovi bili lažni.
Osetila sam olakšanje kad sam shvatila da samo prolazim kroz, nažalost poznato, ali ipak nešto manje opasno iskustvo ranog pobačaja.
Ovaj put, međutim, ostala sam bez uobičajenih oblika utehe koji bi mi pomogli da lakše prođem kroz sve to.
Neizdrživa vrelina iscrpla mi je svu energiju, snabdevanje vodom bilo je neredovno tako da nisam mogla da se istuširam, a ponekad su jedini dostupni toaleti bili poljski, čučavci sa kofom vode pored rupe u zemlji.
Kada je najgore prošlo, tugu i bol pokušala sam da odagnam poslom. Podbočena jastucima i naoružana slatkim čajem, počela sam da intervjuišem ljude koji su preživeli užase progona Sadama Huseina.
Grad je poznat jer je liberalniji od drugih mesta - u javnosti sam viđala vrlo malo zabrađenih žena.
Stigle smo u kuću Kavoutinih daljih rođaka i oni su odmah na mušemi na podu za nas spremili gozbu od svežeg hleba, pirinča, mesa i jogurta.
Ćerka našeg domaćina Samira bila je u ranim tridesetim i neudata. Oblačila se u džins i majicu, i izgledala zdravo i srećno, provodeći poslepodneva sa nama u šetnji porodičnim voćnjacima.
U kući je bila i njena snaja Nadija. Bila ja istog godišta, samo mršava i nekako osušena - koža joj je bila žućkasta i izmučena. Spremala je hranu za svaki obrok, stajala nervozno u prikrajku, a da nije jela, a potom sve raščišćavala, služeći gotovo sama kuću punu rođaka i gostiju.
Te večeri glavna kuća je bila puna, pa smo otišle da prespavamo u Nadijinoj. Ona i njen muž Islam živeli su u malom obližnjem stanu, na poslednjem spratu jedne od drevnih kamenih građevina u gradu.
Nadijin dom bio je udoban i miran, ali ona skoro da uopšte nije provodila vreme u njemu. Umesto toga, morala je svakog dana da ustane pre doručka da bi išla u kuću svekra i svekrve i spremala im hranu.
Potom se starala o deci svoje zaove, spremala ručak, potom večeru. Vraćala se kući na kraju dana, dugo posle zalaska sunca, potpuno iscrpljena.
Dok je Kavoutina porodica bežala od hemijskih bombi 1988. godine i bila prisiljena da boravi u turskom kampu za izbeglice, njeni roditelji su na svet doneli još troje dece u vreme kad nisu znali da li će ih vratiti pravo u smrt u Iraku.
Oni nisu bili jedini. Kavoutin otac Zubejr mi je rekao da se populacija u izbegličkom kampu za tri godine više nego udvostručila, uprkos visokom mortalitetu među mladima i starima.
Uvek sam pretpostavljala da je to zato što kurdski narod ne koristi kontracepciju, ali jednog dana sam pitala Kavout otvoreno: "Zašto su tvoji roditelji na svet doneli toliko dece kada su im životi bili krajnje nestabilni, a njihova deca su morala da se suočavaju sa toliko opasnosti?"
"Zato što im je tako naloženo", kazala je ona. "Sadam je pokušao da nas istrebi, tako da su morali stalno da rađaju da bi osigurali naš opstanak. Vođstvo Pešmergi im je to zapravo direktno naredilo."
Irački Kurdi su decenijama bili proganjani i ubijani u ogromnim brojevima. Njihovi životi bili su nezamislivo teški i nije bilo izvesno da će svako kurdsko dete doživeti da odraste, ako i bilo koje.
Što su više dece imali, veće su bile šanse da će neko od njih preživeti. Kurdske žene su igrale razne vitalne uloge u pobuni - kao borci, krijumčari, kuriri i iscelitelji - ali rađanje dece bila je najvažnija od svih.
Bio je to ogroman izazov stavu na koji sam navikla, prema kom je rađanje dece nešto što se planira, da biste bili sigurni da imate emocionalne i praktične mogućnosti za staranje o detetu. Bila je to reprodukcija svedena na njenu suštinsku ulogu - opstanak vrste.
Stavovi se, međutim, izgleda zaista menjaju. Uz relativan mir, i posle nekog vremena provedenog u inostranstvu u izbeglištvu, mnoge kurdske žene menjaju prioritete.
Silav je objavila da ne želi da ima decu. Kavout to nije do kraja odbacila, ali je trenutno usredsređena na karijeru. Nijedna ne oseća pritisak porodice, koja je samo srećna što vidi da one uživaju u plodovima višedecenijske borbe.
Ali šta je s onima koji se još bore?
U izbegličkom kampu Domiz, gde živi većina sirijskih Kurda, upoznala sam Raniju. U rukama je nosila malu ćerku i čekala pregled kod babice Lekara bez granica posle skorašnjeg pobačaja.
Pobegla je pred žestokim bombardovanjem godinu dana ranije i nije znala kad - ako uopšte - treba da se vrati kući.
Ranija misli da je pobačaj izazvao šok usled smrti njene majke, ali kad sam je pitala kad će krenuti da pokušava ponovo, rekla mi je da za sada neće imati više dece. Život joj je bio suviše neizvestan da bi donosila novo dete na svet.
Nekoliko nedelja posle mog pobačaja, Kavout i ja smo pokušale da se popnemo na planinu Halgurd, najviše iračku planinu na granici s Iranom, jer sam želela da steknem sliku o tome kako je bilo onima koji su bežali od Sadamove vojske osamdesetih i devedesetih.
Staza kojom smo išle bila je prepuna opasnosti. Starac kog smo sreli usput rekao nam je da ne skrećemo sa staze zato što su svuda okolo zakopane mine, ali kako smo se pele sve više, sneg je zaklanjao ivicu staze tako da nismo znale kuda hodamo.
Na sumornoj, goloj padini, oluje bi se obrušavale bez upozorenja, a temperature naglo padale. U daljini bismo viđale vukove i zlokobne naoružane ljude.
Negde oko podneva, shvatila sam da sam se otrovala hranom i počela povremeno da gubim svest, kad bih padala na kolena sve dok mi se nije povratio vid, a potom se mučila da ponovo stanem na noge.
Stigle smo do tačke gde su snežne mećave zaklonile usku stazu na strmoj padini od šljunka i naš izbor ako nastavimo dalje bio je da rizikujemo da padnemo u provaliju sa snegom koji se topi ili da nas u vazduh dignu mine ako odlutamo sa staze. Konačno sam poklekla.
Pored toga što je pružao pozadinsku sliku za moju knjigu, taj uspon sam doživela i kao simbol moje istrajnosti i nisam mogla da podnesem pomisao na neuspeh.
Razum je neprestano pokušavao da me ubedi da rizikovanje života svih nas nije toga vredan. Sedela sam u snegu i malo plakala, potom pojela energetsku čokoladicu i okrenula se da siđem sa planine.
Dala sam sve od sebe.
Ponovo u Irbilu, provela sam nekoliko dana u krevetu u prijateljičinoj kući, oporavljajući se. U toj fazi sam se već osećala prilično herojski, iako nisam uspela da se popnem na vrh planine.
Majka moje prijateljice - pozamašna, zgodna žena u ranim šezdesetim - sedela je na podu nedaleko od mene, ljušteći povrće.
Pitala me je gde sam bila i saslušala moju priču o opasnostima i vratolomijama, a potom mi tiho rekla kako su ona i njena deca pobegli pred iračkim trupama preko iste te planine 1990. godine da bi prešli u Iran. Sećala se istih strahova o kojima sam joj govorila.
"Ali zamislite samo", rekla je ona, "ići kroz sve to osam dana i osam noći, bez hrane ili tople odeće, bez odmora, dok avioni sve vreme pucaju na vas."
Za razliku od mene, kad ju je obuzeo strah, nije imala drugog izbora nego da nastavi dalje.
"Ako budemo išli napred možda ćemo umreti, ali ako se vratimo, čeka nas sigurna smrt."
Kad sam se vratila kući, ponovo u poznatom okruženju i svakodnevnoj rutini, da li sam osetila novu hrabrost u suočavanju s izazovima plodnosti pošto sam čula sa čime su se suočavale kurdske žene i sa čim se i dalje suočavaju?
Ne, ne mogu reći da jesam.
Gubitak i razočaranje i dalje uspevaju da me poraze. Ali trudim se da preuzmem ono što mogu i od kurdskog i od britanskog odnosa prema plodnosti dok stoički guram dalje.
Verujem medicinskim savetima, ali uvažavam i iskustva drugih žena, govorim otvorenije o svom pobačaju kako bih omogućila prijateljima i porodici da mi pruže podršku - i trudim se svim silama da ne krivim samu sebe.
Fotografije: Ejmi Mektaj. Porodične fotografije korišćene uz dozvolu. Neka imena su izmenjena.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
.jpg)
