Izvor: Politika, 29.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raštimovan evropski hor
Ko je stavio „na led” reformu Evropske unije, oličenu u Lisabonskom ugovoru? Da li su za referendumsko „ne” odgovorne samo irske levičarske i desničarske grupe, ogorčene zbog otuđenosti briselske političke elite? I kako je moguće da je to šarenoliko društvo svojim kontradiktornim parolama nadglasalo sve racionalne argumente u prilog – snažnijoj Evropi?
Sve je više indicija da su raštrkane irske političke grupacije u slučaju „Lisabona” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obavile posao za starog evropskog saveznika – i suparnika. Jesu se SAD, formalno, zalagale za što jaču EU; ali njeni zvaničnici se ne libe da istovremeno stave na znanje da moćna Evropa, na svetskoj pozornici, predstavlja gadnu pretnju za interese Amerike.
SAD su, ukratko, imale i motiv i sredstva da tiho miniraju Lisabonski ugovor, a kako vreme odmiče, na stratištu irskog referenduma izranja sve više dokaza koji potvrđuju upletenost dela vašingtonske administracije u kočenje evropskih integracija. Tu je, u prvom redu, do 2007. potpuno nepoznata organizacija „Libertas” (koja je u Irskoj sprovela uspešnu marketinšku kampanju protiv „Lisabona” i za nju potrošila oko 1,5 miliona dolara, više para nego svi promoteri EU u Irskoj zajedno), čvrsto povezana sa američkom vojskom i obaveštajnom zajednicom.
„Libertasovu” kampanju su operacionalizovali pripadnici konzervativnog „Fridom instituta”, a sve je počelo kada je osnivač „Libertasa”, kako izveštava britanski „Gardijan”, osvanuo pre godinu dana u Briselu, u potrazi za marketinškom agencijom koja bi mu pomogla da sruši Lisabonski ugovor. Zanimljivo je da je do adresa rečenih marketinških agencija u srcu EU, voljnih da obave posao, došao preko njihovih filijala, ali ne u Irskoj, već u Vašingtonu.
Irska je niskim porezima proteklih godina privukla i oko 600 američkih kompanija koje su imale mnogo razloga da strahuju od izjednačavanja poreskih olakšica u EU, posle usvajanja Lisabonskog ugovora. Iako razlozi profita nisu zanemarljivi, još važniji su oni bezbednosne i vojnopolitičke prirode. Na njih ukazuju reči Džona Boltona, bivšeg ambasadora SAD u UN i tesnog saradnika američkog predsednika Džordža Buša, koji je uoči glasanja u Irskoj izjavio da Lisabonski ugovor predstavlja pretnju za NATO. Izjava je utoliko čudnija, jer Irska nije član NATO.
Ilana Bet-El u svojoj kolumni u „Gardijanu” ocenjuje da se Bolton umešao u evropsku politiku, čime je produbio sumnje da su SAD doprinele negativnom rezultatu irskog referenduma. O želji američke desnice da „podrije Lisabonski ugovor kako bi se oslabila EU kao jak ekonomski partner i potencijalni rival u borbi za svetsku moć”, prema „Gardijanu” postoje „ustrajna govorkanja”, povezana baš za aktivnosti „Libertasa”. Da se ne radi o spekulacijama pokazuju druge tenzije kojima je EU izložena poslednjih meseci, a kojima je dobrim delom kumovala američka politika. EU je u roku od svega šest meseci dva puta rascepljena – prvo oko Kosova, gde se dve trećine članica odlučilo za kršenje međunarodnog prava, a drugi put oko irskog „ne”.
Da su mnogi u SAD zadovoljni razvojem događaja koji koče procese evropskih integracija, potvrđuju tekstovi u kojima američki analitičari sa neskrivenim zadovoljstvom pišu o najnovijoj krizi EU. Američki institut Stratfor, na primer, tvrdi da je činjenica da „neće doći do evropske političke unije” najvažnija posledica kraha Lisabonskog ugovora.
„Kada govorimo o političkim i vojnim stvarima, ima li svrhe i dalje upotrebljavati termin Evropa kako bi se opisala jedinstvena celina? Jer čini se da je Evropa, kakva je bila nekad zamišljena, nestala u Irskoj”, zaključuje Stratfor. Time je, smatra Stratfor, osujećen plan Francuske i Nemačke da od Evrope stvore igrača koji bi svojom politikom i geostrategijom mogao da bude jak konkurent SAD; stoga sve zemlje u Evropi sada moraju da „uzmu u obzir vlastitu spoljnu politiku i odbranu”, odnosno da procene svoju geopolitičku poziciju, što su prvi shvatili Francuzi sa idejom o Mediteranskoj uniji i forsiranjem NATO-a.
Robert Kagan, jedan od najpoznatijih američkih neokonzervativaca, na sličan način opisuje situaciju u koju je Evropa gurnuta posle irskog „ne”: „Britanski mislilac Mark Leonard je pre svega dve godine napisao knjigu pod naslovom 'Zašto će Evropa voditi 21. vek’. Danas se mnogi pitaju u kojoj će meri Evropa uopšte participirati u 21. veku" Opasnost poslednjeg izgubljenog (irskog) referenduma jeste da bi Evropa, na globalnom nivou, mogla da postane beznačajna, poput hora u grčkoj tragediji koji samo prati dešavanja na bini i ponavlja rečenice glavnih junaka, ali sa neznatnim efektom na konačni ishod drame.” Uprkos zluradosti američkih analitičara, evropsko udruživanje nije izgubilo smisao. Uostalom, i u grčkoj drami je hor ostao na pozornici i posle tragične pogibije antičkih junaka.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 30/06/2008]
