Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rani i kasni petlovi
Mi smo se isključivo bavili političkim aspektom filmova „crnog talasa”, njihovom realnom kritikom postojećeg i utopijskom projekcijom idealnog komunističkog društva. Drugačije se tada nije ni moglo, ali sada ili u budućnosti neko, jer sasvim sigurno to nisam ja, mora da izvrši ono što smo mi propustili u to vreme, a to je estetska valorizacija tih filmova, jer radi se o autorima potpuno različitih „poetika”
Da li ikada žalite što ste prestali da se bavite pisanjem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o filmu, pitam Bogdana Tirnanića tokom opuštenog razgovora u jednom beogradskom kafeu, povodom upravo objavljene njegove knjige „Crni talas” (u ediciji „Pogledi i traganja” objavljena u izdanju Filmskog centra Srbije), dinamično napisanog feljtonističkog štiva, svojevrsnog priloga za paralelnu istoriju jednog minulog perioda nekadašnjeg jugoslovenskog filma.
– Po vokaciji sam „filmomanijak”, ili u najblaže rečeno filmofil, a osnovna osobina svakog filmofila je da je on prvo gledalac pa onda sve ostalo. Znači ja sam filmski gledalac koji je bio kažnjavan izbacivanjem iz prvog razreda osnovne škole, jer sam išao da gledam „Na Divljem zapadu” Frica Langa, uporno svaki dan u bioskopu „Slavija". Dalja faza je to pisanje o filmu – spremno odgovara Tirnanić koji već 40 godina ima plodnu i svestranu novinarsku karijeru, kao kolumnista a nekada i kao filmski kritičar čiji su napisi o filmu ostavljali dugi trag („Neki od tih tekstova dokaz su više o mojoj „nadrkanosti” i lažnoj hrabrosti nego što su relevantni za današnje čitaoce. Svaka moja rečenica bila je kao odavde do Narodnog pozorišta. Danas to više ne prolazi...”).
– Smatram da nikada nisam bio filmski kritičar, već sam se bavio filozofijom filma, a treće, u tim ranim danima motao sam se oko filmskih ekipa, radio sa Žilnikom, Petrovićem, Radivojevićem, konačno i sa Veljkom Bulajićem što nikada ne krijem. U to vreme sam bio spreman čak da nosim i kablove na snimanju. I onda je tome došao kraj. Prvo: dogodilo se prokletstvo politike 90-ih godina kada onaj ko nije politički komentator nije ništa, a drugo: bio sam član umetničkog veća propalog preduzeća „Art-film 60”, a onda i predsednik UO „Avala-filma” sa „ogromnom” platom od 10 000 dinara sa kojom sam mogao da kupim dve kutije cigara. Onda su nas i oterali, i tako se voljom te politike moja filmska karijera završila. Osim u jednom delu i na jedan način. Vratio sam se svom osnovnom zanimanju, a to je – bioskopski gledalac. Gledam svaki film opušteno, bez obaveze da posle napišem „ovo je đubre”, nemojte to da gledate, kaže ovaj svedok i učesnik filmskih zbivanja 60-ih i 70-ih godina 20. veka, kada je čitava generacija sineasta osobenog stila i izrazitog angažmana, bila anatemisana pod zajedničkom „politički nepoćudnom etiketom – crni talas”.
U knjizi „Crni talas”, koja je prema autorovom priznanju pisana „suvo, više makazama, nego olovkom”, dobijena je montaža atrakcija korišćenih novinskih napisa, idejnih analiza i sudskih spisa koja ne predstavlja „podrazumevajuću osudu bilo čijeg stanovišta iz prošlosti”. Tirnanić je sveobuhvatan, polazi od „Ranih petlova”, slučaja filmova „Jezero” (1950) i „Ciguli miguli” (1952) („U vreme ’administrativnog perioda’ eksjugoslovenske kinematografije nije bilo javnih zabrana filmova, taj posao se završavao u ’agitpropovskim’ kancelarijama..."), a završava epilogom pod nazivom „Spuštena zavesa” u kojem na primeru filma „Lepa sela lepo gore” Srđana Dragojevića, još u špici posvećenog „kinematografiji zemlje koje više nema”, izvodi vredan zaključak. Sve što je činilo jednu kinematografiju politički je osporavano na ovaj ili onaj način, ali je to skupo plaćeno, napisao je Tirnanić i dodao: „Društvo koje se represijama branilo od svojih najboljih filmova beše osuđeno da prođe onako kako su ti filmovi predviđali”.
Među koricama ove uzbudljive knjige koja se ne ne ispušta lako iz ruku dok se cela ne pročita, smešteni su i dobro poznati „slučajevi” Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića, Puriše Đorđevića, Lazara Stojanovića..., osvetljeni sada iz daleko detaljnijeg ugla. Sve je tu, i sudski spisi, i izveštaji raznih „komisija” i „službi”, i novinskih napisa i izjava učesnika i svedoka. Mnogo bi toga da se zaboravi, ali ne može. Istorija je sve trajno zabeležila. Zabeležila je i Tirnanićeva knjiga pisana u jednoj, dopisivana u drugoj i trećoj, a završena i objavljena tek u četvrtoj državi (SFRJ, SRJ, Republika Srbija i Crna Gora, Republika Srbija).
Sada kada se gleda sa ove vremenske distance na čitav taj period i njegove filmove, kakav Vi sada imate osećaj, jesu li se stavovi možda promenili (?), pitam Tirnanića.
„ Jesu, naravno, ali ne zahvaljujući naporima subjektivnih snaga u filmu, naročito ne mojim, već je taj svet propao, ne postoji više. Čitava ova knjiga je hrestomatija sudsko-partijskih referata, odluka, presuda. U tom trenutku dok su oni bili zabranjivani mi smo se (kritičari, prim. aut.) isključivo bavili njihovim političkim aspektom, njihovom realnom kritikom postojećeg i utopijskom projekcijom idealnog komunističkog društva. Drugačije se tada nije ni moglo, ali sada, u budućnosti neko, jer sasvim sigurno to nisam ja, mora da izvrši ono što smo mi propustili u to vreme. A to je estetska valorizacija tih filmova, jer radi se o autorima potpuno različitih „poetika”, kaže Tirnanić.
Potrebu i svojevrsnu obavezu da se filmovi iz perioda „crnog talasa” konačno i estetski valorizuju, Tirnanić, na svoj način, potkrepljuje i primerima.
– Žilnikovi filmovi, naročito oni televizijski, nastajali su na bazi Godarove teze da su najbolji igrani filmovi dokumentarni filmovi, a najbolji dokumentarni filmovi igrani. Sam Makavejev, čiji je film politički mrtav kao što je mrtvo jedno vreme, i beznačajan u istom smislu kao i Havelove drame koje više niko skoro ne igra, bio je stvarno nešto posebno. Danas kada se setim, njegovih filmova, pogotovo poslednja dva koja je snimao napolju, shvatam da je Makavejev bio preteča postmodernizma. Mi to tada nismo znali zato što smo se bavili političkim aspektima slučaja Makavejev, a nismo ni znali šta je to postmodernizam, niti da će se to uopšte pojaviti i proći. Eto, to je zadatak koji treba neko da uradi. Moramo da revalorizujemo svoje filmsko nasleđe.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 12/04/2008]
