Izvor: Politika, 04.Avg.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rane od „Oluje” još duboke
Izbeglice iz Hrvatske već 14 godina privremeno žive u kampu u Krnjači. – Mnogi od njih žele da se vrate na svoja ognjišta, ali ih strah i dalje u tome sprečava
Na godišnjicu „Oluje” atmosfera u izbegličkom kampu u Krnjači, koji je već više od decenije jedini dom Srba prognanih iz Hrvatske, gotovo da je sablasna. S jadom u grlu i bolom u srcu stanari ovog naselja teško pričaju o mukama koje su ih dovele u ovaj, još uvek se nadaju, privremeni smeštaj. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Rane su duboke, kažu, i ne valja ih „čačkati”. Ponovno sećanje na dan kada su pod pritiskom hrvatskih snaga morali da napuste svoja ognjišta – budi revolt u njima.
Šezdesetčetvorogodišnja Danica „izletela je” 6. avgusta 1995. godine iz svoje kuće u Vojniću sa suprugom i snahom, sela na traktor i uputila se, kaže, u nepoznato.
– Nismo znali, sine, kuda da idemo. Nekoliko dana su nas držali opkoljene u Topuskom, a onda smo autoputem krenuli ka Srbiji. Bože, šta smo sve doživeli tada! Sami na celom drumu, a sa strane bezbroj Hrvata koji nas gađaju kamenicama i prete noževima. Bilo je strašno. Uspeli smo živi da stignemo do graničnog prelaza Batrovci i tu kreće potpuni životni obrt. Evo me u izbegličkom kampu – kaže Danica i otkriva da još čuva traktor koji je njenu porodicu dovezao na sigurno tle, i da bi njime rado ponovo krenula put rodnog Vojnića, ali, nastavlja, samo pod jednim uslovom.
– Odmah bih se vratila da mi je muž još živ. Bez njega, ne pada mi na pamet. Duga je noć, sine. Plašim se. Ne poznajem ljude koji sada tamo žive. Iz moje kuće se posle mnogo godina iselila jedna Hrvatica iz Bosne, pa mogu da uđem u nju, ali više ne želim. Rane su duboke – kaže Danica i otkriva da je sa suprugom godinama polako gradila malu kućicu u Grmovcu, ali, kada su stigli do krova, on je preminuo i sve je stalo. Ipak, nada se skorom useljenju.
– Znam kako ću da postavim krov. Prodaću traktor i eto para. Želim ovde da se skrasim i živim u miru. Tu mi je i kćerka koja je još pre „Oluje” spakovala kofere i došla u Srbiju – priča kroz suze Danica.
Sa parastosa žrtvama „Oluje” u kamp dolaze Milan i Dušanka Pjevalica koji su u Kninu, kažu, ostavili sve. Stan, uspomene, normalan život... Godišnjica „Oluje” za njih je poseban datum. Osim što su u spavaćicama tri dana i tri noći bežali ka Srbiji, na taj dan rodio se i njihov mlađi sin.
– Bilo je strašno. Muža mi je već prvog dana progona zarobila varaždinska brigada, a ja i deca smo krenuli ka Srbiji. Posle Ledinaca i Čortanovaca evo nas ovde, u Beogradu. Sva sreća pa imamo smeštaj, a za novac se snalazimo kako znamo. Dok je mogao, suprug, inače nastavnik biologije i hemije, radio je sve i svašta kako bi izdržavao porodicu. Sada je bolestan, pa pomažu deca. Ma, samo da uspemo da prodamo sve što imamo u Hrvatskoj i ovde sebi obezbedimo trajni krov nad glavom. Ovako, svaki dan je nova neizvesnost. Ne znamo kuda ćemo, šta ćemo, kako ćemo... – priča Dušanka i kaže da je juče, na parastosu žrtvama operacije „Oluja”, posle mnogo godina ponovo videla svoj narod sa kojim je do 1995. godine delila život dostojan čoveka.
J. Cvetković
-------------------------------------------------------
Parastos žrtvama „Oluje”
Simbolično ostavljanje ključeva stanova oduzetih Srbima u Hrvatskoj
U crkvi Svetog Marka u Beogradu juče je služen parastos žrtvama hrvatske vojne akcije „Oluja”. U toj akciji u kojoj je izvršeno etničko čišćenje Srba na prostoru bivše Republike Srpske Krajine ubijeno je oko 2.000 lica, a proterano blizu 220.000 ljudi. Parastos je služio episkop banatski Nikanor, molitvu je predvodio episkop hvostanski Atanasije, vikar patrijarha Pavla, a u ime Sinoda Srpske pravoslavne crkve episkop zahumsko-hercegovački Grigorije.
Pomenu nastradalima je prisustvovalo više od hiljadu ljudi, a poštu žrtvama odao je i Boris Tadić, predsednik Srbije.
Predstavnici Srba iz Krajine su posle parastosa na komemorativnom skupu upriličenom na platou ispre crkve zatražili od nadležnih da se kazne odgovorni za zločine počinjene u akciji „Oluja”, da se reši pitanje nestalih i da se prognanima vrate uskraćena prava. Tu je bio postavljen i pano na kome su ljudi ostavljali ključeve stanova koji su im tokom rata oduzeti i do danas im nisu vraćena stanarska prava.
Kada je Nevenka Đujić sa dvadeset dana starom unukom i još pet članova porodice bežala iz Knina pred „Olujom” iza sebe je ostavila stan od 80 metara kvadratnih i kuću. Četrnaest godina živi u Lazarevcu kao podstanar.
– Nemam stan, nisam ostvarila pravo na penziju, a imam 71 godinu. Da bih dobila penziju moram da podnesem potrebne papire, na primer platnu listu, a to ne mogu da prikupim – objašnjava Nevenka Đujić za „Politiku”.
Slična je priča i Srba iz drugih krajeva Hrvatske. Pero Januc je rodnu Glinu napustio pre 1995. godine. Hrvatski vojnici su njegovoj porodici zapalili kuću, čardak i štalu, a stoku odveli.
– Sve su spalili. U mom mestu su ubili petnaestak starih koji nisu mogli da beže, a nije imao ko da ih nosi – priseća se Pero Januc i objašnjava da se nikada ne bi vratio u Glinu, jer „ni sada tamo nije sigurno”.
U Hrvatsku, tačnije u Knin, ne želi da se vrati ni Borivoje Nonković. On kaže da tamo nema uslova za život, da fabrike u kojima je nekada radilo više od 3.000 ljudi sada zapošljavaju 70 radnika, te da samo rade prodavnice i kafići.
– Nema ni onog Knina, ni one Krajine koju sam poznavao – zaključuje Novović.
V. Dugalić
[objavljeno: 05/08/2009]
