Izvor: Politika, 07.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radost
To dirljivo osećanje da nismo kloaka sveta, koje nam donose naši izvrsni pojedinci kad se penju na pobednička postolja, nekima je nepodnošljivo
Nešto nije u redu sa ovom zemljom. Kad Novak Đoković pobedi u Melburnu na Australijen openu, iste večeri jedan ljuti političar malog dometa, ogorčen činjenicom da se građani Srbije iskreno raduju pobedi našeg dečka na tako velikom svetskom takmičenju, preporuči preko televizije mladom šampionu da se ne pojavi na slavlju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje sportskim pobednicima tradicionalno priređuju Skupština grada i građani Beograda. Jer, on smatra da je u pitanju prostački dernek koji služi političarima da se promovišu.
Ali, zato, on sam nije odoleo da se pojavljuje u TV emisijama, kako bi, skupljenih usta, simbolički poručio da je radost ravna prostakluku, a da je navijanje za našeg sportistu, valjda, neki ogavni nacionalizam, a možda, čak i fašizam. Zato je ovaj tužni čovek savetovao mladom šampionu da „sedi negde u Monte Karlu” dok furtutma ne prođe.
Inače, moglo se zaključiti, u suprotnom, Novak Đoković će, u očima dotičnog političara i njegovih, mnogo loše proći. Proglasiće ga za srpskog nacionalistu. A onda mu stvarno u Srbiji neće biti lako. Ima da ga opletu u njihovim medijima, na njihovoj televiziji. Pošto Novak nije politički „njegov”, Noletova pobeda ga boli, nepodnošljiva mu je poput šamara, a srpska zastava na poludelim tribinama u Melburnu, ili bilo gde, predstavlja svojevrsnu ideološku uvredu. Pošto on misli da Srbi nemaju prava da se raduju.
Kad jedan pedesetogodišnjak, koji u životu ništa nije osvojio, osim stolice u TV panel diskusijama, savetuje mladom osvajaču velike sportske titule „da sedi negde u tišini” dok prostačko slavlje ne prođe – pristojan čovek u toj izjavi može samo da vidi patološku mržnju jednog sredovečnog luzera prema trideset godina mlađem, uspešnom i pametnom dečku, koji, za razliku od ovog tužnog mizantropa, voli i život, i svoju porodicu, i svoju zemlju.
Jer, Novakova, i bilo čija druga pobeda nepodnošljiva je onoj maloj grupi koja bi sabljom da natera ljude da vole ono što oni vole i da mrze ono što oni mrze. A oni mrze svaki razlog zbog koga bi običan čovek mogao da se raduje. Oni mrze kad Marija Šerifović pobedi na Evrosongu, oni mrze kad Novak pozdravi sve gledaoce u Srbiji – oni bi više voleli da Novak pozdravi sve gledaoce u Albaniji. Radost, mala ljudska radost, to dirljivo osećanje da nismo kloaka sveta, koje nam donose naši izvrsni pojedinci kad se penju na pobednička postolja, za njih je nepodnošljiva.
U njihovom svetonazoru, kolektivna radost, pa makar ona trajala i jedan jedini dan, u Srbiji je nedopustiva, i što je još gore – oni pokušavaju da nas ubede da je politički nekorektna. Sve dok on i njegova mala i glasna družina ne dođu na vlast, niko nema razloga da se raduje, a svaka kolektivna radost je prostačka, politički nazadna i pogubna.
Oni bi veoma voleli da, ne samo naši teniseri, nego svi ostali koji nešto rade, i koji nešto postižu i nešto znače, nikada ne izađu da prime zaslužene aplauze. Pošto oni duboko veruju da su aplauzi samo za njih. Kada bi samo mogli, osudili bi sve osim sebe, na večitu tminu i kolektivnu tišinu, kako bi samo oni mogli da se čuju.
Ogorčeni i kiseli izraz lica, kad bi samo mogli, preneli bi na sve građane Srbije koji nisu sa njima. I, da imaju malo više moći, osudili bi i Džordža Klunija i Šeron Stoun za srpski nacionalizam – jer su se izjasnili da će protestovati protiv jednostranog priznavanja nezavisnosti Kosova.
Jednog dana, kad sve ovo prođe, sećaćemo se trenutaka radosti koje su nam priređivali naši predivni klinci.
I sećaćemo se ovih jadnika koji su hteli da ih spreče da čuju naše zahvalne aplauze.
Jer, tako nešto ne postoji nigde na svetu. Takva mržnja je najsrpskija od svih srpskih osobina – ma koliko se oni trudili da ne budu deo ove sredine – ona ih odaje.www.mirjanabm.com
M. Bobić-Mojsilović
[objavljeno: 07/02/2008]
.jpg)
