Izvor: Politika, 18.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radost kada sneg okopni
U kosovsko-metohijskom selu Drenu, život kao da je stao, pa tamošnja škola, u šest razreda, ima samo pet učenika
Dren – Podno samih vrhova Mokre gore, na petnaestom kilometru od varoši Zubin Potok, na samoj međi ove i srbičke opštine, smešteno je selo Dren. "Nebeska kapija" za Srbe s kosovske i one metohijske strane koji iz pravca Osojana, Biče, Grapca, Istoka odlaze put severa i centralne Srbije.
Makadamskim putem, jakim terenskim vozilom grabimo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << put Drena, dok za nama ostaju visovi Mokre gore i dok nas sve vreme puta pomno prati vrh Berim, koji se ponosno ka Kosovu diže s visine od 1.750 metara. Izlokanim makadamskim putem ovuda prolaze Srbi, što kombijem, retko kada autobusom, jer i sam pogled na Gazivodsko jezero, koje se na momente pojavi, pa nestane, budi strah i ledi krv u žilama.
Prva nam je usputna stanica selo Crepulja, jedno od istoimene mesne zajednice u kojoj su svoje utočište, još pre više od jednog veka pronašli Srbi i koji i pored svog smutnog vremena, koje je bilo i koje dolazi ne misle da napuste. Stižemo u školu, u izdvojeno odeljenje osmoletke "Jovan Cvijić". Cela škola, pet đaka u šest razreda! Dvoje dece je iz Drena, jedan prvak, jedan u drugom razredu, i đak petog razreda iz Crepulje.
Dotrajala, oronula škola otvorena još 1970. godine. Svojevremeno je ovde bilo 80 učenika, a sada koliko đaka, toliko i nastavnika. Jedan učitelj. Đusić Radojko, nastavnik srpskog, već 20 godina je u ovoj i školi u Brnjaku, priča da je ovde najveći problem put koji je napravljen pre dve decenije, a koji je pred rat trebalo da bude asfaltiran.
Zatičemo i učiteljicu Mariju Anđelković koja u svom odeljenju ima tri đaka, kaže da je rodom iz Srbovca, ali da je u potrazi za poslom došla ovde, gde neretko zimi i pešice mora da prevali put od deset kilometara. I Miljan Kasalović, nastavnik matematike veli da se ovde radi pomoću štapa i kanapa, da im nedostaju čak i osnovna nastavna sredstva, a o kompjuteru se ovde i ne govori. I on, kao i njegove kolege kaže da je put najveći problem. Saobraća ovde "Kolašin prevoz" ali on dolazi i nailazi kako mu kad padne na pamet.
Devojke neće na selo
– Opstalo bi se ovde i bilo bi više đaka. osim što nemamo struje, pa se desi da ljudi pun zamrzivač hrane bace, i pored toga što smo, takoreći, izolovani od sveta, jer retko kad "uhvatimo" srpske televizijske stanice, problem je ovaj put, koji već tamo s prvim snegom bude nepristupačan i za one koji bi na konjima da dođu do nas. Ima ovde puno momaka, ali su neoženjeni, jer niko od ovih sadašnjih devojaka ne želi u selo. Za dve-tri godine biće prvaka, ali je pitanje da li će ti isti ljudi upravo zbog ove nedođije i puta ovde da ostanu – kaže nam Radojko Đusić, a isto potvrđuje i Momčilo Đurić, pomoćni radnik koji se skućio u Crepulji.
Krećemo put Drena koji je negde na šestom kilometru od Crepulje, a sa nama putuju Marina Rašković i Slađana Eraković, učenice petog i šestog razreda, kojima smo skratili put i čekanje kombija koji dolazi tek za četiri sata. Pričaju da nikada nisu bile na moru, nikada na rekreativnoj nastavi, a ne bi znale, iako su već u poodmaklim razredima osmoletke, ni da uključe kompjuter. Dešava se, kažu, da nekada zimi peške krenu, a onda se, bilo je slučajeva, oči u oči s vukom i medvedom gledaju.
Put nas vodi do još jednog isturenog odeljenja u selu Dren. Dotrajala škola, rasklimani prozori i ulazna vrata, piše Osnovna škola "Jovan Cvijić" i nalepljeno – "Biračko mesto broj 19". U četiri razreda, šest đaka. U prvom dva, toliko u drugom razredu i po jedan u trećem i četvrtom.
– Sa njima sam kao drugarica. Mislim da će tako bolje naučiti nego da budem strah i trepet. Ovde sam u ovoj školi od 1998. godine, nešto malo pre nego će početi rat. Tada je bilo samo jedno dete u školi. Sva su deca dobro, dobro uče, možda im nekada progledam kroz prste, ali najvažnije je da su deca iskrena i jako poštena. Ovde kod nas nema tužakanja, svi smo mi jedna mala-velika škola – kaže za naš list učiteljica Snežana Radojević dok sedimo u jedinoj učionici gde nastavu pohađaju đaci od prvog do četvrtog razreda. Inače, ovde se zimi greju na jednoj dotrajaloj furuni na drva.
Susreti sa vukovima
I ovo šestoro đaka nikada nije bilo na moru, nikada nisu videli kompjuter, a najsrećniji su kada sneg okopni i kada ne moraju da prte prtine do škole i prezaju na svaki šum bojeći se susreta vuka i mečke, kojih i sada u ovim toplim majskim danima ima.
U školi je, kao pomoćni radnik, kurir Neven Rašković. I on i njegov prezimenjak Svetozar gaje ovce, krave, a obojica, kao i Mutavdžići, Radičevići, Kostovići, Radići, po čijim se prezimenima i mahale u Drenu zovu, žive od poljoprivrede i ono nešto malo para koje zarade u već skoro propalim firmama, ili od nadnice od oko deset evra. Svi se oni žale na put i kažu da bi bilo više i dece i da ne bi bilo neoženjenih momaka, jer ove današnje devojke vele neće u brda, već, kako se koja spusti dole u Zubin Potok, tamo i ostane. Ovde se mnogo i kuća gradi, za samo poslednje dve godine osma je kuća koja se privodi kraju. Iako živi sam i Rajko Kostović pravi kuću u dvorištu u kojem su mu brat, snaja i deca i roditelji.
Ovde je izgrađena i osveštana pre četiri godine i crkva svete Trojice. Nalazi se na 1.060 metara nadmorske visine, a ovaj deo Mokre gore zove se Suva planina. To je jedina pravoslavna svetinja na Kosovu i Metohiji koja se uzdigla ovako visoko. Sa učiteljicom i devojčicama Aleksandrom i Andrijanom Radić idemo put Svete Trojice, crkve koja je metoh manastira Duboki potok. Ova bogomolja je stecište Srba iz Osojana, Biče i Grapca. Napuštamo Dren, dok se po obroncima Mokre gore, po dolinama Drena razležu zvona Svete Trojice.
Biljana Radomirović
[objavljeno: 18.05.2007.]
.jpg)
