Izvor: Politika, 01.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radost ikonopisanja
Kada je postala svesna svoje želje, a i talenta, da oslikava ikone, Marcela Marković iz Kragujevca je sve ono čime se do tada bavila stavila „ad akta”
Do pre pet godina, Marcela Marković iz Kragujevca uopšte nije bila svesna da ima dara za slikanje, čak je mislila da je totalni antitalenat. Kad je njena kćerka upisala Umetničku školu, Marcela je govorila: „Ne znam na koga je, samo znam da na mene nije”. Oblasti u kojima se uvek dobro snalazila bile su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravo, matematika i sport. Ali kad je, potpuno neočekivano, poželela da se bavi ikonopisanjem, nije se uopšte uplašila novog zadatka. Uverena da joj ruku vodi „božja milost i volja”, dala je sve od sebe da što brže ovlada potrebnim znanjem i umećem.
Ipak, „onaj” ko je pisao scenario za ovu životnu priču, uneo je i malo zapleta.
Svi plaču, ona peva
– U to vreme sam radila na određeno vreme u Sekretarijatu unutrašnjih poslova u Kragujevcu, očekujući da će me primiti za stalno. Jednom prilikom, vraćajući se s posla, kao i obično svratila sam u crkvu i slučajno upoznala devojku koja slika ikone. Kad sam joj rekla da bih i ja volela to da radim, upozorila me je: „Ikone se ne slikaju nedeljom i praznikom, a ti si zaposlena, nećeš stići!”
Potištena, dok sam prolazila kroz crkveno dvorište, molila sam se da se desi neko čudo i da mi se ukaže prilika da se u tome okušam. Kad sam sutradan došla na posao, stiglo je obaveštenje da svi koji nemaju rešenje dobijaju otkaz. Bilo nas je šestoro. Dok su drugi plakali, meni je došlo da zapevam od sreće, jer je to značilo da ću imati vremena da se posvetim ikonama. Međutim, još nije bio „taj” momenat. Zbog ozbiljnih zdravstvenih problema i operacije koja je usledila, boreći se za svoj život, potpuno sam zaboravila na svoju želju da slikam ikone. Kada je drama prošla, dok sam se oporavljala, dobila sam od poznanika knjigu „Duhovnost” koja je sva u crtežima ikona. Stavila bih je na sto i klečeći, jer nisam mogla da sedim, satima prelistavala i upijala sadržaj – priča sa oduševljenjem Marcela.
Od tog trenutka, više je ništa nije sprečavalo da se posveti ikonama. Kupila je osnovni pribor i počela da crta. Ali, nije se time zadovoljila. Silno je želela da slika, pa je otišla da nabavi i četkice i boje. Kako nije imala iskustva i nije znala šta joj je potrebno, zbunjeno se vrtela po prodavnici. Prodavac je to primetio i ponudio joj pomoć. Čak je pozvao svog, a igrom slučaja, i njenog školskog druga, Radoslava Prokića, arheologa, pesnika i ikonopoisca (koji je, nažalost, prošle godine preminuo) i zamolio ga da joj pokaže tehnologiju ikonopisanja.
Duhovna radost
– Na tim prvim časovima nisam znala ni četkicu da držim. Dok bih mešala boje, toliko sam je stezala, da sam je mogla polomiti. Ali, brzo sam prevazišla tu početničku nesigurnost. Ikonopisanje je postalo moja velika duhovna radost, a svaka nova ikona – novo iskušenje. Sada mi je srce na mestu, a duša zadovoljena. Tim pre što sam, kao osnivač ikonografske škole „Trojeručica”, jedna od onih koja „održava vatru” u svojoj generaciji i predaje je sledećoj – s ponosom ističe Marcela i dodaje da naginje makedonskoj školi ikonopisa. – Ovu školu odlikuju realizam, izražajni pokreti i bogat kolorit, za razliku od kritske koja liku daje asketski karakter. Ikone radim na lipovoj dasci, oslikavam ih jajčanom temperom, a u pozadini obavezno nanosim vizantijsko plavo ili pozlatu od dvadesetčetvorokaratnih listića – kaže naša sagovornica.
Učestvovala je na osamnaest kolektivnih izložbi širom Srbijem, kao i u mnogo humanitarnih akcija, a krunu njenog petogodišnjeg rada predstavlja samostalna izložba u galeriji kluba „Srpskog pravoslavlja” u Beogradu. Gde god se predstavljala ostavila je upečatljiv utisak. Dobila je i veliki broj zahvalnica i priznanja, među kojima izdvaja Veliku povelju „Dobrodarje srpstvu”, Majstorsko pismo, Zlatni krst i Đurđevdanski venac. Velika čast joj je i to što je galerija u Nikšiću otkupila ikonu svetog Vasilija Ostroškog.
Po mišljenju stručne kritike, ona se oslanja na osnovne principe fresko baštine, dodajući i trunčicu nečeg svog. Dušan Milovanović, istoričar umetnosti, veoma uspelim smatra „Bogorodicu”, „Carske dveri” i „Svetu Trojicu” sa ikonostasa hrama Svetog Nikolaja u Kragujevcu koji, uz blagoslov episkopa šumadijskog gospodina Jovana, trenutno oslikava i treba da bude osveštan 22. maja, kada crkva slavi prenos moštiju svetog Nikole. Marceli su najdraži kritičari, ipak, njeni najbliži. Pre svih, tri unuka. Kad dođu kod bake, oni ljube ikone.
Dana Stanković
[objavljeno: 02.03.2008.]
