Izvor: Politika, 18.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radost igre
Autentičnost najnovije premijere SNP Novi Sad, operete "Kneginja čardaša" bila je potpuna i – mađarska zahvaljujući režiji i dirigentskom vođstvu. Ponajpre i pogodnom tlu za ovu formu (koju, uzgred, beogradska sredina nikada nije prihvatila) pa je prepuna velika sala bila oduševljena komikom situacija, parodijom, bogatstvom slika, kostima, igre, baletskih numera, svega onoga što ovaj žanr, u kombinaciji govorenih i pevanih delova, sobom nosi.
U svakoj postavci operete postoji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedan, ali veliki problem: ako glumci pevaju, to ne zvuči dobro, a ako profesionalni pevači glume, oni tome nisu naročito vični i predstava nema prave efekte. Na novosadskoj premijeri skoro da su zamke izbegnute. Pored mladih operskih vedeta ove kuće, koje sjajno i pevaju, igraju, glume i veoma atraktivno izgledaju (pre svih, Jelena Končar, u naslovnoj ulozi) pravi zadaci povereni su sasvim mladim pevačima, još studentima kojima burleska i igra na sceni veoma pogoduju (Boni u tumačenju Gorana Strgara) ili su tako razigrani da ih upoznajemo u potpuno novom svetlu (Igor Ksionžik kao Feri Bači). Povremeno, članice hora igraju, glume i učestvuju u opštem kalamburu.
Gost iz Zagreba Miljenko Đuran, jedan od tenora posebno usmerenih ka opereti, bez obzira na izvesne probleme u dikciji, nije se štedeo ni u glumi, ni u govorenim delovima, mada je samo pevanje bilo bolji deo njegove interpretacije. Danijela Jovanović (kontesa Stazi) bila je briljantna u oba dela svoje uloge, vokalnom i glumačkom.
U prvom činu se imao utisak opšte pometnje i guranja na sceni na kojoj su bili tako reći svi protagonisti, hor i balet, dok se tokom predstave taj utisak popravio i najveće efekte ostvario u čardašu i u režijskoj inovaciji, posebno u suptilno korišćenom drugom planu koji je ostavljao utisak dvostruke realnosti, mešanja sna i jave.
Celu predstavu nosila je mlada Jelena Končar, zanosnog izgleda, izvanrednih kostima (Jasna Petrović-Badnjarević) u scenografiji koja je skratila scenu po sredini, bez rotacione bine i sa drugim planom u pozadini, iza prozirne zavese (Saša Senković). Bolju uigranost balet bi trebalo da dostigne u narednim predstavama. Čini se da su igračima bile bliže klasične numere nego tipično operetske. Predstava je odisala velikim entuzijazmom učesnika, solidnim orkestrom koji je pratio muzičke numere i čiji je mladi dirigent (Gergelj Kešeljak) besprekorno vodio ansambl. Ta radost igre prenela se i na publiku koja je na kraju skandirala izvođačima.
U Novom Sadu vaskrsava opereta, a mjuzikli i lakši operski žanrovi preplavljuju i naše scene kao osobenost teatarskog trenutka u kojem živimo.
[objavljeno: ]
.jpg)
