Izvor: Večernje novosti, 09.Feb.2013, 23:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Radnici spas traže u državnim firmama

SATIRIČNI sajt „Vukajlija“ je društveno preduzeće definisao kao firmu u stečaju koja na tenderu čeka najočajnijeg kupca. Ipak, uprkos opštem uverenju da su javna preduzeća, uprave, službe, institucije, zavodi, biroi... i oni kojima država komanduje, samo sinonim za birokratiju i učmalost, čak 40 odsto nezaposlenih bi se u trenu odlučilo da postane „deo ekipe“. Zato danas, kažu podaci Republičkog zavoda za statistiku, 660.510 radnika - prevedeno: svaki treći - prima platu iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << republičke kase. A na tome im - paradoksalno - zavide i „mladi lavovi“, jer je poslednje „Infostudovo“ istraživanje pokazalo da bi svaki drugi omladinac uhlebljenje radije potražio u državnom nego u privatnom sektoru. Tako je Srbija (bar u nečemu) prešišala razvijeni zapad jer u Evropi javni sektor upošljava tek deset odsto kadrova, odnosno tri puta manje nego naša privreda. I dok će oni nostalgični na ovu srazmeru gledati blagonaklono, jer „socijalizam (još) nije umro“, aktuelni ekonomisti će, gotovo uglas zakukati na lošu matematiku. A u gađanju brojkama i razmeni stavova, zasada samo profitiraju činovnici jer, ako je suditi po broju novopotpisanih ugovora o radu, u Srbiji još samo ovaj „sektor“ raste. Za magnetsku privlačnost ka državnim jaslama mogla bi se „okriviti“ prosta formula: redovna plata i siguran posao daju sigurnost, a upravo ovaj osećaj hronično nedostaje ostatku radničke klase. Iz Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, međutim, galame da je Zakon o radu obavezujući za sve, ali u praksi to ne dokazuju. Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca Srbije podseća samo na neke od nedoslednosti: NEFER BORBA U Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije podvlače još jednu razliku koja je „zaslužna“ za ovoliki raskorak na tržištu rada. Prema rečima predsednice Ranke Savić, u privatnom sektoru plate zavise od učinka svih zaposlenih, kao i od profita firme, stranog tržišta, kursnih razlika... U državnim službama, međutim, nema neizvesnosti jer su plate prvog i petnaestog, staž uplaćen, a otkazi – raritet.- Svi koji rade u realnom sektoru, trgovini, uslugama... posluju sa mnogo većim rizikom i u mnogo neravnopravnijim uslovima od javnih preduzeća. Država toleriše dugove firmama u kojima ona ima udeo, dok „sitnim“ preduzetnicima banke blokiraju račune zbog zaostalih obaveza. Poslodavci u realnom sektoru, a naročito proizvodnji koja je od ključnog značaja za celokupnu privredu, jedva nakupe novac za plate koje su zaista i male i nedovoljne, ali bi u slučaju povećanja rashoda mnogi mogli da stave ključ u bravu. S druge strane, javna preduzeća se otvaraju kako bi se pozapošljavali partijski poslušnici, što ovaj aparat samo umrtvljuje i poskupljuje. Rajić dodaje da u ovom odnosu država ide korak dalje pa „svojima“ nagrađuje čak i neuspeh. On sabira da je posledica ovakve politike u vođenju javnih preduzeća, koja samo gomilaju gubitke, takva da je 45 odsto njihove tržišne vrednosti pojedeno za proteklih deset godina. Ni sindikalci na ove „poslodavačke“ primedbe (ovoga puta) nemaju prigovor. U Savezu samostalnih sindikata Srbije primećuju razlike u odnosu države prema kapitalu, ali napominju da je pogrešna tvrdnja da radnici državnih službi imaju privilegije, jer oni samo ostvaruju svoja prava. To isto, nažalost, ne polazi za rukom i njihovim kolegama. - Zaposleni u javnim preduzećima nemaju povlastice već pravo na dostojanstven i civilizovan rad - kaže Dragan Zarubica, potpredsednik ovog sindikata. - Zato bi država morala da pokaže veću odgovornost i da zaštiti i one radnike koji to nemaju jer se na to obavezala zakonima. Ipak, da li je „civilizovan rad“ danas privilegija ili osnovno pravu najbolje oslikava lepeza „garancija“ na koje ljubomorno gledaju oni iz privatnog sektora, jer osim plate, koja je u ovom času za četvrtinu veća, zaposlenima u službama, upravama, opštinama... sledi 110 odsto veća dnevnica za neradne državne i verske praznike, naknada 26 odsto za prekovremeni rad, pet nedelja godišnjeg, plaćeno odsustvo za vreme usavršavanja, slobodni dani za sahrane, svadbe, rođenja i selidbe... A u kolektivnim ugovorima, koji se opet potpisuju mahom u državnim preduzećima, nađe se prostora i za jubilarne nagrade, tople obroke, markice za prevoz... S druge strane, „privatnici“ se ne ponašaju ovoliko raskošno, pardon, zakonito. Plata se u 90.000 firmi čeka kao infuzija, odmor se svodi na dve nedelje, ugovor za stalno je prošla vest, a samo prekovremenog rada ne manjka - doduše za „dž“. Kolike su šanse da se u skorije vreme ova dva radnička sistema približe i da se izbrišu ekstremne razlike - nema garancija. Masovne strane investicije više su želja nego zbilja, a o zavrtanju državne kese i otpuštanju decenijskih viškova nema ni govora jer od ovog „vrućeg krompira“ beže sve vlade još od 2000. godine. VIŠE OTKAZA KOD PRIVATNIKA U 2012. na svaki otkaz u državnim firmama palo je po 300 u privatnim, pa u ovoj jednačini raste samo ukupan spisak nezaposlenih. Danas se popeo na 761.000 prezimena pa bi svaka dalja redukcija kod državnog gazde bila pogubna, ocenjuju u Vladi.I dok se čeka „neko bolje vreme“, brojke ne ohrabruju. Ekonomista Miroslav Zdravković je izračunao da, uprkos tome što se povećala produktivnost radnika samim tim što se njihov broj drastično umanjio, krajnji učinak je poražavajući. On dodaje da je nivo BDP-a uporediv sa onim iz 1974. godine, zaposlenost sa 1976. godinom, a produktivnost rada sa 1970. godinom. Koliko su takvom skoru doprineli radnici iz državnog, a koliko iz privatnog sektora, istražili su i u Uniji poslodavaca Srbije: - Kada se uporede iste pozicije, odmah se mogu uočiti velike razlike - tvrdi Rajić. - Efektivan rad u državnoj administraciji je oko tri sata i 50 minuta, a u privatnom sektoru sedam sati i 10 minuta.

Nastavak na Večernje novosti...