Izvor: Blic, 22.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radioaktivni otpad opkolio Petroviće
Radioaktivni otpad opkolio Petroviće
Familija Petrović u smederevskom selu Ralja živi opkoljena brdom industrijskog otpada, visokim trideset metara, koje odlaže železara 'Ju-Es stil', a šljaka je probila zaštitnu ogradu i obrušila se u dvorište, gde je ranije bila bašta puna voća i povrća koje se od zagađenja osušilo. Ni tužbe ni krivične prijave, koje su protiv nekadašnjeg 'Sartida' podnosili, nisu pomogle Petrovićima da spasu imanje, a sada se plaše i za zdravlje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tvrdeći da je otpad radioaktivan.
- Kada sam se udala, oko naše kuće i vinograda prostirao se prelep drvored i proticala je reka Ralja u kojoj se moj sin kao dete kupao, za Đurđevdan smo tu pleli vence od cveća, a poslednjih sedam godina opkoljeni smo otpadom iz železare koji nam se obrušava u dvorište. Kuću smo napravili 1979. godine, uz sve potrebne dozvole, a tada nisam ni sanjala da će mi fabrika tovariti otpad u baštu. Imali smo voće i povrće, kukuruz, ali je sve toliko bilo zagađeno da se sušilo i nismo smeli da jedemo. Pred rat 1999. godine, tu je bio samo metar otpada, a ovo brdo sada ima oko 30 metara, nebo od njega jedva da vidimo - ogorčena je Živoslavka Petrović dok priča šta je sve njena porodica godinama činila da sačuva imanje, ali i zdravlje.
Razgovori s rukovodstvom nekadašnjeg 'Sartida' nisu pomogli, pa su presavili tabak i tužili, ali je, zbog greške u pravnoj proceduri, sud odbio njihovu tužbu bez prava na žalbu, a pisali su i krivičnu prijavu protiv železare zbog izazivanja opšte opasnosti. Pre četiri godine nadležna komisija 'Sartida' zabranila je odlaganje otpada na ovoj lokaciji, ali to niko nije poštovao i brdo šljake postajalo je sve veće. Od buke i vibracija sa deponije, izazvanih istovarom šljake sa teških mašina, pucala su stakla na prozorima, a od prašine i gasova, kažu, ne može da se diše.
- Tražili smo da nas isele odavde i da nam daju trosoban stan u zamenu za tri kuće i 50 ari placa. Ubeđivali su nas da otpad nije radioaktivan, u šta ne verujem, jer atest 'Sartidovih' proizvoda na radijaciju iz juna 1998. godine kazuje suprotno. Teško sam obolela, metalni opiljci koji dolaze sa deponije oštetili su mi vid, a lekari su mi ustanovili da sam alegrična na metalnu prašinu. Kada dim počne da kulja svuda okolo, krijemo se u kući, zatvaramo prozore i ne izlazimo satima. Sada otpad istovaruju uglavnom noću, ali od isparenja hoćemo da se pogušimo - kaže Živoslavka.
Samo desetak metara od deponije, u staroj kući koju je podigao još čukundeda Stanoje žive Živoslavkini svekar i svekrva, Aleksandar i Divna, davno zašli u devetu deceniju života, jednako strahujući da im se industrijski otpad ne sruči na kuću, pa se, kažu, noću boje i da spavaju. Petrovići su pokušavali gotovo sve da se zaštite, ali bez uspeha, a u Inspekciji za zaštitu životne sredine rekli su im da, ukoliko žele veštačenja radioaktivnosti otpada i zagađenja, to moraju sami da plate.
- Svi su nas odbili, niko neće da pomogne, a neću da odustanem makar morala da idem i kod predsednika Srbije. Ne znam šta još može da nam se desi, jedino smrt da nas zatekne ovde zarobljene ovim brdom od šljake - ističe Živoslavka. Jelena Ilić
