Izvor: Politika, 08.Apr.2012, 08:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Radioaktivna istina

Mesecima je svet obuzet žučnom debatom da li će Izrael krenuti u preventivni napad na iranska nuklearna postrojenja, ali provokativna pesma „Šta mora biti rečeno” nemačkog nobelovca Gintera Grasa minulih dana unela je u raspravu još nekoliko aspekata potrage za istinom. Osim pitanja da li je razborito da Izrael bombarduje iranska nukelarna postrojenja, iskrsla su i pitanje zašto se skoro svako ko se odvaži da kritikuje Izrael i vladu u Jerusalimu odmah proglašava antisemitom, koliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dugo će pitanje izraelskog nuklearnog oružja ostati samo pitanje tajnovitih spekulacije nikad istraženih do kraja, koliko pojedine države potcenjuju a neke druge preuveličavaju opasnosti iranskog nuklearnog programa...

U svakodnevnim medijsko-diplomatskim potragama za „radioaktivnom” istinom na Bliskom istoku uporno se zaobilaze neke male istine koje znatno upotpunjuju mozaik koji čini kompleksnu sliku ovog decenijama rastresitog regiona. Najpre, činjenica je da su protekle dve decenije međunarodnih odnosa uverile sve zemlje koje teže da budu iole samostalnije i postanu regionalne sile, kao što to Iran želi, da im je znatno bolje da poseduju nuklearno oružje kako bi osigurale veći „respekt” velikih sila i njihovo zaziranje od humanitarnih intervencija.

Niko zasad sa sigurnošću ne zna da li je zaista iranski nuklearni program, koji je inače počeo pedesetih godina prošlog veka uz pomoć SAD, zaista mirnodopski. Međutim, niko zasad sa sigurnošću ne zna ni da je taj program zapravo vojni i usmeren ka pravljenju atomske bombe. To, pak, ne treba da smanji zabrinutost, budući da iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad nije se suzdržavao da preti ističući da „se cionistički režim Izraela suočava sa krajem i da će pod Božjom milošću biti zbrisan sa mape”. Upravo ovakve ratoborne izjave daju opravdanje da Izrael ima čega da se plaši.

Iako pesimisti predviđaju propast obnovljenih pregovora međunarodne zajednice sa Teheranom, neophodno je primetiti da proteklih nedelja ipak postoji neki pomak i da je Iran prihvatio da se vrati diplomatskom procesu. Osim toga, američke sankcije na iransku naftu ipak na izvestan način utiču na Teheran tako da bi trebalo dati šansu diplomatiji, koliko god analitičari smatrali da Teheran time samo kupuje vreme.

S druge strane, kontroverzna Grasova pesma je skrenula pažnju i na ono što se u medijima definiše kao „široko rasprostranjeno verovanje” da Izrael ima oružje za masovno uništenje, a da nije potpisnik Sporazuma o neširenju nukelarnog oružja. I to nema nikakve veze sa antisemitizmom, koji mnogi ovih dana pripisuju nemačkom nobelovcu. To pre svega ima veze sa „široko rasprostranjenim verovanjem” da je Izrael atomska sila, sa brojnim teorijama o tome koliko je Izrael napravio nuklearnih glava od Šestodnevnog rata 1967. godine do danas, kao i sa činjenicom da niko ne traži da međunarodni nuklearni inspektori ispitaju da li su u pustinji Negev sakrivene nuklearne bombe.

Možda je istina da Izrael nema nuklearne glave, ali to bi moralo da bude provereno. Pri čemu rasprava o tome ni u jednom trenutku ne sme da označava sprečavanje Izraela da bude zabrinut iranskim nuklearnim programom. Ali, s druge strane, rasprava ne sme ni kod Izraelaca da bude shvaćena kao denunciranje Izraela i jevrejskog naroda ili pak antisemitizam.

To što će neko otvoreno postaviti pitanje da li Izrael nešto krije od međunarodne zajednice nema ama baš nikakve veze sa antisemitizmom. I nije antisemita onaj koji žestoko kritikuje Izrael da se u rešavanju regionalnih konflikata prečesto laća mača.

„Izrael može da ima pravo da drugima sudi, ali sigurno niko nema pravo da sudi jevrejskom narodu i državi Izrael”, rekao je marta 2001. tadašnji izraelski premijer Arijel Šaron, povodom rada Mičelove komisije o sukobima u Izraelu. Upravo kroz ovu izjavu danas Evropljani sagledavaju vlade u Izraelu, često ubeđeni da Jevreji za sebe smatraju da su nedodirljivi. Nažalost, tome im često idu u prilog preoštre izjave izraelskih zvaničnika.

To što je Grasova kritika objavljena uoči početka jevrejskog obeležavanja Pashe (Pesaha), nema nikakve veze sa „tradicijom klevete pred Pashu”, a gledanje na dešavanja u svetu isključivo kroz istorijske naočare samo otežava rešavanje problema u sadašnjosti.

Vreme je za „radioaktivnu” istinu na Bliskom istoku. Istinu u kojoj neće biti preterivanja niti potcenjivanja nuklearnih programa ni Irana, ni Izraela. Istinu koju nijedna strana neće shvatiti kao napad na njen integritet. Istinu koja bi bar malo mogla da ceo svet približi miru.

Nenad Radičević

objavljeno: 08.04.2012

Nastavak na Politika...