Izvor: Blic, 11.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radikalski zaokret DSS
Sve do sednice Narodne skupštine (7. i 8. maja 2007), na kojoj je za njenog predsednika izabran Šešeljev zamenik Tomislav Nikolić, nije uzimana za ozbiljno mogućnost da dođe do bilo kakve koalicije DSS-NS sa radikalima. Naime, takve povremene najave uglavnom su shvatane kao sredstvo političkog i propagandno-psihološkog pritiska DSS na Demokratsku stranku da prihvati uslove koji se odnose na mandatara buduće vlade i na njen sastav. Ipak, politički dogovor DSS-NS sa radikalima ne treba smatrati >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << velikim iznenađenjem. Naime, i posle izbora 2003, došlo je do isto toliko iznenađujuće koalicije DSS sa SPS, koja je pružila podršku manjinskoj vladi na čijem je čelu i sada Vojislava Koštunica.
Za razliku od izbora 2003, kada su Demokratska stranka Srbije i Demokratska stranka međusobno vodile pravi politički rat i nisu postigle postizborni koalicioni sporazum, protekla predizborna kampanja bila je korektna, a neposredno posle nje sve je govorilo da će ovoga puta doći do formiranja reformske, proevropske vlade DS, DSS-NS i G17 plus, sa stabilnom parlamentarnom većinom. Štaviše, DS i DSS-NS na početku pregovora o formiranju zajedničke vlade zvanično su postigli sporazum o pet principa koji bi bili programski okvir te vlade. A onda je usledilo njihovo neočekivano dugo i mučno pogađanje oko podele vlasti, pre svega oko mesta premijera, ministara unutrašnjih poslova i šefa tajne policije. U tajnim pregovorima, pogađanjima, cenkanjima i međusobnim ucenjivanjima, protekla su, tačnije izgubljena su skoro četiri meseca, koliko je prošlo od održavanja izbora (21. 1. 2007), odnosno tri meseca od konstituisanja Narodne skupštine (14. 2. 2007).
Ustavni rok za izbor nove vlade ističe za nekoliko dana, tačnije 15. maja u ponoć. Sada se prvenstveno postavlja pitanje šta u tom pogledu znači sporazum DSS-NS sa radikalima o izboru Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine. Prva i sasvim logična pomisao jeste da je reč o postignutom, a još neobjavljenom dogovoru da se formira zajednička, verovatno manjinska vlada DSS-NS, za koju će glasati i podržavati je radikali, a, verovatno, i socijalisti. Takvo rešenje bi, nesumnjivo, bilo katastrofalno za Srbiju, jer bi dovelo do zaustavljanja reformi i demokratizacije društva, prekida saradnje sa EU i sa Haškim tribunalom, do bitnog smanjenja stranih investicija i kredita i do opasnog zaoštravanja odnosa Srbije sa EU i SAD. U svakom slučaju, sam izbor Nikolića za predsednika Narodne skupštine jeste uvreda i veliki šamar demokratiji, demokratskoj i evropskoj budućnosti Srbije.
Još uvek, međutim, postoji, mada nevelika, i mogućnost da dođe do obrazovanja vlade tzv. demokratskog bloka, što bi bilo jedino dobro rešenje za Srbiju. To bi značilo da je glasanje DSS za radikalskog predsednika Skupštine bio taktički potez DSS kojim se želeo izvršiti poslednji snažan pritisak na DS da pristane na uslove DSS-a u pogledu sastava buduće vlade. A pozivanje DSS na svakako neprihvatljivu izjavu Havijera Solane da predsednik Boris Tadić treba da kontroliše sve službe bezbednosti, samo je dobrodošao izgovor da se podrži kandidat stranke tzv. patriotskog bloka za predsednika Skupštine. S obzirom na izuzetnu važnost resora policije i bezbednost za DSS i DS i na visok stepen nepoverenja među njima, rešenje bi se moglo naći u podeli odgovornosti, odnosno ključnih funkcija između ove dve stranke i u MUP i u BIA, što bi omogućilo formiranje vlade.
Treća, izgleda najverovatnija varijanta, jeste raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje novih izbora. To rešenje bi za Srbiju takođe bilo vrlo nepovoljno. Pre svega, ono bi dovelo do još ubedljivije izborne pobede radikala. Uz to, Srbijom bi do jeseni nastavila da upravlja tzv. tehnička vlada sa bitno ograničenim ovlašćenjima. Raspuštena Skupština bi mogla da obavlja samo tekuće ili neodložne poslove, određene zakonom (čl. 109 Ustava). To bi značilo da ona, sem u izuzetnim, hitnim situacijama i u veoma ograničenom obimu, ne bi vršila svoju zakonodavnu funkciju, političku kontrolu nad vladom itd. Praktično, to bi bila suspenzija, blokada primene novoga Ustava na godinu dana, odlaganje na neodređeno vreme zaključenja sporazuma sa EU o pridruživanju, potpuni prekid saradnje sa Hagom. Srbija bi bila i bez novog budžeta, kao bitnog instrumenta uspešnog ekonomskog i društvenog razvoja. Takođe, dok bi velike sile odlučivale o statusu Kosmeta, Srbija bi praktično bila bez dva ključna i legitimna politička državna organa - Skupštine i Vlade. Takav primer neodgovornosti tzv. političkih elita, i to usred duboke unutrašnje krize i vrlo nepovoljnog međunarodnog položaja države, nije zabeležen u novijoj istoriji Evrope.
Međutim, u glavi tek izabranog radikalskog predsednika Narodne skupštine, rodila se jedna „originalna", ali krajnje opasna i, naravno, protivustavna ideja o rešenju aktuelne političke krize Srbije, koju je saopštio preko državne televizije. A to je uvođenje vanrednog stanja! Time bi se, kako on kaže, sprečilo raspuštanje Skupštine i raspisivanje novih izbora ako u ustavnom roku ne bude izabrana Vlada Srbije. Razlog bi, kaže on, mogao biti „procena da je situacija u vezi sa rešavanjem statusa Kosova izuzetno teška".
Ustav, naravno, predviđa mogućnost (čl. 200) da Narodna skupština proglasi vanredno stanje „kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana". Pošto ideja o uvođenju vanrednog stanja nema osnova u realnoj političkoj situaciji u Srbiji, ona je protivustavna i predstavlja vrlo opasnu političku pretnju Srbiji i njenim građanima. Realizacija takve ideje bila bi svojevrstan državni udar i najbolja ilustracija krajnje opasne i po Srbiju pogubne politike radikala i svih onih koji bi nju podržali. Dobro je što se Vlada Srbije odmah zvanično ogradila od takve ideje. A bilo bi još bolje da se DSS ogradi od ideje o formiranju vlade sa radikalima. Jer, samo postojanje takve vlade u demokratskom smislu bi značilo uvođenje vanrednog stanja u Srbiji.
.jpg)
