Izvor: Politika, 21.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radikalski paradoks
Otkako je SRS, posle 5. oktobra, preuzela od SPS-a vodeću ulogu u korpusu stranaka starog režima, u javnosti se vodi rasprava o prirodi uloge radikala u političkom životu Srbije i načinu limitiranja njihovog uticaja na prihvatljivu meru.
Teret istorijske moralno-političke anateme, otežan naknadnim rasvetljavanjem najmračnijih strana građanskog rata na području bivše države, očekivalo se, sam će na odgovarajuće mesto postaviti radikalsku organizaciju. Danas više nema dileme da su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << takva očekivanja i primenjene antiradikalske strategije petooktobarskih pobednika bili promašeni i nerealni. Prošli parlamentarni izbori ne samo da nisu detronizirali radikale, već su ih za duže vreme etablirali u jedinu i nezaobilaznu "nepoznatu", bez koje rešenje srpske političke jednačine nije moguće.
Konverziju meke moći, zasnovane na podršci koju uživaju među građanima, u tvrdu moć upravljača – radikali očekuju na predstojećim izborima za ostale nivoe vlasti. Nikada jači, sa protivnicima lišenim jasne ideje kako da im se suprotstave, radikali predstavljaju izazov svim političkim faktorima, domaćim i stranim, pogotovo onima koji su marginalizaciju SRS-a stavljali visoko na listi reformskih prioriteta. Dobit stečena kratkotrajnim Nikolićevim predsedavanjem parlamentu, kao i kolektivne političko-psihološke posledice kosovske drame, objašnjava dodatnu samouverenost s kojom čelnici radikala nastupaju u javnosti, uspešno pakujući nacionalističke teze u legitimnu suverenističku retoriku državnog razloga, koja tako dobro odzvanja u višestruko ugroženoj državi kakva je Srbija.
Sukob između vođa "srpske oktobarske revolucije", uobličen naknadno u pomodni svetonazorski konflikt "građanske" i "nacionalne" Srbije, uveo je, na svom vrhuncu, do tada nezamislivo koketiranje sa radikalskim nasleđem, kao dozvoljeno sredstvo borbe. U horizontu razumevanja mesta i uloge SRS-a, načinjen je prelaz od antisistemske devijacije do legitimnog igrača na političkoj sceni. Tretirani kao privremena posledica tranzicione preraspodele karata, radikali su, sasvim u skladu sa donedavno aktuelnom doskočicom o nestanku tradicionalne podele na "desnicu" i "levicu", artikulisali prividno čvrstu idejnu platformu i zauzeli neugodno veliki prostor i u nacionalnom i u socijalnom polju.
Iako personifikacija promašenog nacionalnog projekta, SRS i dalje uživa znatno poverenje onih koji su najviše stradali u teškim porazima devedesetih. Za radikale glasaju oni koji trpe posledice legalizacije bogatstva stečenog za vreme starog režima. Iako se nisu ustručavali od podgrevanja i zloupotrebe najnižih strasti, danas sa cinizmom samosvesne moći ignorišu napade spravljene po vlastitom receptu i drže bukvice o političkoj kulturi.
Ključ radikalskog paradoksa leži u razumevanju uloge koju SRS ima u našem društvu. Temeljni sistemski karakter SRS-a ogleda se u pacifikovanju goleme socijalne energije koja potmulo kulja u svetu kolektivnog resantimana "poniženih i uvređenih" i prevođenju te energije u radikalnu politiku odbacivanja vladajućeg poretka, ali po pravilima samog demokratskog poretka.
Identitet te politike je izgrađen na nacionalnoj osnovi, ali zbunjujuća snaga kojom raspolaže temelji se na podršci dobijenoj na socijalnim pitanjima. Pri tom nije reč o dosledno sprovedenoj ideji na liniji konfrontacije sa sistemskim uzrocima siromaštva, već o difuznom svetonazorskom kaleidoskopu koji privlači sve gubitnike iz proteklih petnaestak godina. Izbeglice, otpušteni, siromašni, oni koji su imali pa sada nemaju, oni koje sistem isključuje, našli su u SRS-u svog predstavnika.
Promašaj svih do sada primenjenih načina borbe protiv radikala je u tome što je za metu uziman njihov politički identitet. Takav kakav jeste, on će opstati, kao što partije tog profila opstaju i u drugim državama. Pogrešno birajući metod borbe, njihovi protivnici su načinili i politički pragreh – odbacivali su ne radikalsku ideologiju, već ljude koji za njih glasaju. Paradoksalno, prezirući na taj način vlastite građane i potcenjujući njihove razloge, samo su retroaktivno legitimisali radikalski pokret i osnažili njegovu motivacionu osnovu.
Potcenjenu kolektivnu potrebu za pravdom i ličnim dostojanstvom, koju su obećali akteri 5. oktobra, radikali danas koriste kao način pokretanja do pre koju godinu nesklonih im glasača. Izvor narasle snage radikala ostao je netaknut, i tako će i ostati sve dok nova elita ne uvaži motive njihovih (radikalskih) glasača. Daleko od toga da su autentični predstavnici većine građana Srbije, radikali nisu ni efemerna pojava osuđena na propast "koja se ima dogoditi s približavanjem Srbije EU". Takođe, zbog same paradoksalne i privilegovane uloge kritičara i čuvara poretka koju igraju u srpskoj politici, njihov demokratski pedigre nije nešto što se može bezrezervno prihvatiti i u šta se može pouzdati prilikom pravljenja dugoročne nacionalne računice.
Publicista
[objavljeno: ]
