Izvor: Politika, 15.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radikalno prilagođavanje
U kampanji za prošlogodišnje parlamentarne imali su istu priču o saradnji sa „Istokom i Zapadom” i opet odlično prošli-dobili su više glasova, ali jedan poslanički mandat manje. U ovom sazivu su, čak, i sa svojim najljućim političkim neprijateljima, Demokratskom strankom, u potpunoj tišini radili na zakonima za lokalne izbore i zahvaljujući tom dogovoru zakoni su usvojeni
„Šešelj je odličan klovn”. Ovako je Milan Paroški (NS) sa skupštinske govornice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „ocenio” rad lidera Srpske radikalne stranke i njenog jedinog poslanika u prvom višestranačkom sazivu Narodne skupštine Srbije. Paroški nikada više nije seo u poslaničku klupu, a u poslednjih pet godina radikali su najbrojniji u parlamentu i nijedno važno državno pitanje se ne rešava bez dogovora s njima. Da stignu dovde gde su sad, „pomogle” su sve dosadašnje bivše vlasti, svojim greškama, ali i radikali sami, prilagođavanjem ponašanja datim okolnostima.
Kandidujući „bezimenog” čoveka na dopuniskim izborima u Rakovici za popunu upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Srbije, posle smrti književnika Miodraga Bulatovića, i ne vodeći gotovo nikakvu kampanju za njega, socijalisti su 1991. godine, praktično, „uveli” Vojislava Šešelja, predsednika tek osnovane Srpske radikalne stranke, u parlament. Demokratska stranka, čijeg kandidata, književnika Borislava Pekića je pobedio na izborima, kao ni tadašnji opozicionari još nisu stigli da se oporave od šoka što je „čovek, koji je do juče sa glogovim kocem obilazio Titov grob”, pobedio našeg velikog pisca, a Šešelj je već svojim diskusijama, ubirao gromoglasne aplauze socijalista u parlamentu.
Rečnik, uglavnom, nije birao, a meta su mu bili opozicionari. I oni su njega „čašćavali” raznoraznim imenima iz životinjskog sveta, a početak rata u Hrvatskoj Šešelju je dao krila. Danas su neke od njegovih diskusija u parlamentu, poput onih o kamionima i vozovima, kojima će, „sa sendvičom u ruci”, iseliti Hrvate iz Vojvodine, tema u Haškom tribunalu, gde mu se sudi. Te diskusije su bile nagrađivane aplauzima u parlamentu, baš kao i priča o tome da „još nije kasno da oružano intervenišemo u Makedoniji, pošaljemo dve-tri divizije da prošetaju, svi će da se isprepadaju.” Šešelj je to ispičao kroz smeh, smejala se i većina socijalista i aplaudirala. Upozorenje Zorana Lilića, šefa poslaničke grupe SPS-a, da „Skupština nije mesto za zagovaranje ratnih opcija, a ko ima smisla za humor neka ide negde drugo”, nije umirilo socijaliste. Ovi aplauzi Šešelju bili su tema sastanka poslaničkog kluba SPS-a i žestoke svađe, a upozorenja da bi aplaudiranje Šešelju socijalisti mogli skupo da plate na izborima, nije imao ko da čuje.
Nema vlade bez izbora
Međutim, kad su u aprilu 1992. godine počeli dogovori o vanrednim parlamentarnim izborima, tadašnja opozicija zagovarala je ideju da vlada odmah podnese ostavku i da se formira „vlada parlamentarnog jedinstva do izbora”, Šešelj je bio kategorično protiv- „ to bi bilo još gore,jer bi se u vladu prenele sve svađe iz parlamenta.” On je tada predlagao da vlada bude rekonstruisana, „tako što bi u nju ušli pametni i nadstranački ljudi poput Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Vasilija Krestića, Danka Popovića, Milorada Pavića, njima se nema ništa zameriti, a pri tom, uz izvinjenje predstavnicima vlade, nisu anonimusi.”
Biće ubuduće još mnogo puta predlagano formiranje „krizne vlade” i „prelazne vlade”, prelazna je bila i formirana 2000., ali radikali nikada nisu bili za takva rešenja, niti su u pomenutu prelaznu vladu ušli. Konstanta u njihovoj politici od 1991. do danas jeste da nema vlade bez izbora.
Onih pogrešnih aplauza, socijalisti će se setiti posle vanrednih parlamentarnih izbora u decembru 1992. godine, kada su dobili samo 101 poslanika, a SRS 73. Tada je na političku scenu stupio Tomislav Nikolić, Šešelj se preselio u Saveznu skupštinu, a Nikolić je postao šef poslaničke grupe u srpskom parlamentu. Nikolić je imao potpuno drugačiji nastup od Šešelja i njegove diskusije su, uglavnom, praćene apsolutnom tišinom u sali. Nije baš bio srećan zbog odluke da radikali podrže manjinsku vladu socijalista na čelu sa Nikolom Šainovićem, ništa više entuzijazma nije pokazao ni kada je objašnjavao da radikali neće glasati za njenu smenu, kada se o tome, na inicijativu opozicije, raspravljalo u junu ’93. godine, ali je sa zadovoljstvom oročio podršku na tri meseca. U oktobru su radikali podneli zahtev za smenu vlade, ali nisu baš naišli na podršku ostale opozicije, koja im je , pa je opet bilo predloga o formiranju krizne vlade, da bi na kraju Slobodan Milošević, predsednik Srbije, raspustio skupštinu i raspisao izbore.
Saradnja sa DS i DSS
To je bila kampanja u kojoj su socijalisti „pucali” iz svih oružja po radikalima, opužujući ih, između ostalog, za ratne zločine, navodeći da su im „poslanici zajedno dužili 160 godina robije”. Posle takve kampanje, radikali su mogli biti zadovoljni sa 39 osvojenih mandata. Ali, ovo iskustvo ih je, međutim, približilo ostaloj opoziciji, pa su u sazivu iz 1994. godine imali mnogo zajedničkih akcija sa DS-om i DSS-om, zajedno su napuštali skupštinu zbog glasanja duplim karticama, zbog krađe mandata, ukidanja TV prenosa... Nikad, međutim, opozicionari, uključujući i radikale, nisu, a imali su prilike, mogli da se dogovore da formiraju vladu. I nije razlog bio to što bi radikali bili neprihvatljivi za svet, prosto, socijalisti su uvek uspevali da u opozicionim redovima nađu saveznike. Zahvaljujući, Novoj demokratiji, koja je u parlament ušla na listi SPO-a, socijalisti su mirno vladali od 1994. sve do izbora 1997. godine. Socijalisti i radikali su koalicionu vladu formirali 1998. godine, osim SPO-a druge opozije nije bilo, a SPO je ušao u vladu na saveznom nivou kad je počelo bombardovanje naše zemlje.
U svakom novom sazivu, pokazivali su drugačije lice, onakvo kakvo su hteli. Šešelj je zadržao svoj stil ponašanja, Nikolić je stvorio svoj imidž, a njegov stil nije bio čupanje mikrofona, ali su sve priče o mekim i tvrdim radikalima bile samo priče. Mnogi su skloni da, posle definitivnog razlaza Maje Gojković, gradonačelnika Novog Sada sa radikalima, kažu kako se ona oduvek razlikovala. Njoj se, nekako zaboravilo, da je, na primer, s ponosom isticala svoj boravak na frontu, da je i ona objašnjavala kako je velika Srbija san koji mora biti ostvaren i da je tvrdila kako je to što je Šešelj pljunuo Radomana Božovića u saveznom parlamentu bilo apsolutno opravdano. Šešelj je, inače, zbog toga završio u zatvoru.
Kako se menjala Maja Gojković, menjali su se i drugi, ali ima stvari u kojima su ostali dosledni. Nikada nisu učestvovali u krađi mandata, nijedan poslanik neke druge stranke nije mogao preći u SRS i u miraz doneti poslanički mandat druge stranke. Nikada nisu pristajali na to se zabrani rad neke stranke i samo zato nije zbaranjen rad SPO-a, jer su odbili da podrže socijaliste u toj nameri, a zahvaljujući njima nije donet ni čuveni JUL-ov zakon o terorizmu, čiji cilj je bio hapšenje svakoga ko se usudi da kritikuje režim. Ali, su svakoga ko u nekoj stranoj zemlji kritikuje vlast proglašavali za izdajnika, „jer se režim može napadati u svojoj zemlji, a nikako u tuđoj.” Sa svetom treba sarađivati, ali ne može niko da bira vlast u Srbiji, „nismo mi banana republika”, horski su ponavljali.
Uzdržanost bez ometanja
Prva postpetooktobarska vlast, vlastitim greškama, naročito ponašanjem u srpskom parlamentu, vratila je radikale na velika vrata na političku scenu. Bio je to saziv u kome se nije znalo koliko parlament ima poslanika i u kojem je, prema pripadnicima bivšeg režima sve bilo dozvoljeno. Ni to što je Nataša Jovanović polila vodom Natašu Mićić, predsednika skupštine, kako se ispostavilo, nije uticalo na birače, pa je 2003. godine, glasovima građana SRS je postala najveća parlamentarna stranka u Srbiji. Nosilac liste bio je Vojislav Šešelj, koji je tada već nekoliko meseci bio haški pritvorenik.
U izbornim kampanjama i za parlamentarne izbore i za gradonačelnike Beograda i Novog Sada, naglasak je bio na saradnji sa svima, Maja Gojković je pobedila, a Aleksandar Vučić je za malo izgubio izbore. U parlament su stigla 82 radikala.
U novom skupštinskom sazivu, u kojem je vladala potpuno drugačija atmosfera, radikali su se uključili u rad parlamenta, ali i ušli u našu delegaciju za Parlamentarnu skupštinu Saveta Evrope i od tada uporno ponavljali da oni nemaju ništa protiv ulaska u Evropsku uniju, ali su protiv toga da nam otud stižu ultimatumi. Tad nam je na vratu bila samo nesaradnja sa Haškim tribunalom. Da podsetimo, skupština je donela rezoluciju o našem putu u EU, a radikali su, iz pomenutih razloga, rekli da ne mogu da glasaju za to, mogu da budu uzdržani, ali „izaći ćemo iz sale, pa neka bude jednoglasno doneta.” Tako je i bilo. Inače, Tomislav Nikolić i Dragan Todorović, su uredno skinuli bedževe sa likom svog lidera, kada im je rečeno da s njima ne mogu u salu za zasedanje Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i više ih nisu nosili u Strazbur. Učestvovali su u svim dogovorima i u donošenju novog Ustava.
U kampanji za prošlogodišnje parlamentarne imali su istu priču o saradnji sa „Istokom i Zapadom” i opet odlično prošli-dobili su više glasova, ali jedan poslanički mandat manje. U ovom sazivu su, čak, i sa svojim najljućim političkim neprijateljima, Demokratskom strankom, u potpunoj tišini radili na zakonima za lokalne izbore i zahvaljujući tom dogovoru zakoni su usvojeni. O podršci jedinstvenoj državnoj politici za Kosmet je već sve rečeno, a kakve će rezultate radikali ostvariti na predstojećim izborima do kojih je došlo, pre svega, zbog nejedinstva u vladajućoj koalici po pitanju Kosmeta i evrointegracija - videćemo 11. maja.
Mirjana Čekerevac
[objavljeno: 16/03/2008]
