Izvor: Nezavisne Novine, 12.Okt.2016, 20:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Radenko, greška lekara, greh profesije

Osmogodišnji Radenko Nikodinović iz okoline Loznice preminuo je pre nekoliko dana na Dečijoj klinici u Tiršovoj u Beogradu.

Od sepse.

Prema još zvanično nepotvrđenim informacijama, dečak je polomio ruku u igri na toboganu, a doktor Dobrivoje Bojanić iz lozničke bolnice, koji je sanirao otvoreni prelom, nije očistio ranu od ostataka zemlje na koju je dečak pao. Rana se inficirala, ruka pod gipsom otekla i pomodrela. Posle nekoliko dana groznice i jakih bolova, Radenko >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << je lozničkim sanitetom hitno prebačen u Tiršovu.

S rukom još u gipsu! Prekasno. Nisu pomogle tri naknadne operacije i tretman u hiperbaričnoj komori. Sepsa je još jednom pobedila.

Istraga je u toku, ali sudeći prema onome što su nadležni dosad utvrdili, najverovatanije je, pa i nesumnjivo, reč o nesavesnom lečenju, sa tzv. smrtnim ishodom. Ključna greška je neočišćena rana, ali ima i sporednih, protokolarnih omaški, pogrešnih procedura koje su dovele do smrti. Kakvih sve propusta ima i da li je samo Bojanić kriv, trebalo bi da utvrde i zdravstvene vlasti i policija.

Biće izvesno i pitanja na koja je gotovo nemoguće odgovoriti, bar laicima. Na primer, da li bi Radenko Nikodinović preživeo da su mu makar pre upućivanja u Beograd skinuli gips? I ko je odgovoran što to nije urađeno? I zašto taj gips nije sklonjen čim je dobio povišenu temperaturu? Kako je ta modra ruka naspram belog gipsa delovala lekarima koji su ga pregledali? Normalno? Šta su gledali?

Mediji su, s puno prava, mada ne uvek na primeren način, danima posvećeni ovoj tragičnoj priči, uz obavezno podsećanje na stare, nerešene slučajeve. Moglo bi se, čak, reći da je u Radenkovom slučaju mehanizam zločina i kazne brzo pokrenut; ministar zdravlja je, praktično, ponudio ostavku (ponudio, ne podneo), naložio je i smenjivanje direktora bolnice i načelnika Hirurškog odeljenja. Glavnoosumnjičeni za nesavesno lečenje još je na odmoru, ali pretpostavka je da će biti dostupan istražnim organima. Posle ide sudska golgota.

Lekarska greška, na sreću, nije toliko česta koliko bi se dalo zaključiti po učestalosti medijskih izveštaja. Nije česta, ali je prečesto kobna. A još češće - gotovo nedokaziva. I pred deliocima pravde. U Srbiji se pred sudovima godinama vodi nekoliko postupaka protiv optuženih za nesavesno lečenje.

U slučaju Jelice Radović (19), koja je 2006. preminula takođe od sepse dobijene posle rutinske operacije čukljeva na privatnoj klinici "Decedra", na presudu se čeka punu deceniju. Godinu dana manje iščekaju roditelji Anje Grahovac (3), koja je tokom operacije katarakte u privatnoj klinici "Perfekta" greškom ostala bez kiseonika i pala u komu. Nije se probudila, a za njenu smrt još nema odgovornih. Za smrt Dijane Marinković (5) iz Vranja odgovornih neće ni biti, odlučila je istraga iako je devojčica preminula od gušenja usred bolnice, dok su lekari i sestre 150 minuta tragali za instrumentom za traheotomiju!

Ima na spisku još znanih i ne baš toliko javnosti poznatih slučajeva smrti usled lekarske greške. I u privatnim i u javnim bolnicama. I u porodilištima. Sudi se, ali presuda nema, a i kad ih ima kao da ih nema - u slučaju Teodore Jovanović (9) iz Valjeva lekar je osuđen na godinu dana zatvora, ali Apelacioni sud je poništio presudu. Zaposleni u Zavodu za transfuziju krvi u Nišu, koji su za pacijenta s krvnom grupom A poslali grupu B, kažnjeni su disciplinski, tehničar opomenom, lekar novčanom kaznom. Pacijent je preživeo, pošto su posle prve transfuzije na klinici primetili grešku, ali niko nije kažnjen što nisu odmah uočili da je krv neodgovarajuća.

Dabome da Srbija nije izuzetak, čak bi se moglo reći da lekari često čuda čine, s obzirom na uslove u kojima rade. U SAD, primerice, godišnje oko 100.000 ljudi tuži doktore i klinike zbog lekarske greške, u Nemačkoj 40.000. Stotine i hiljade oštećenih su mera i za balkanske zemlje. Nasuprot tome su desetine i stotine hiljada, milioni izlečenih. No, statistika ne može da pruži utehu; dobro u sačuvanim životima nije i ne može biti mera za izgubljene.

To izvesno najbolje znaju najbliži preminulih i - lekari. I baš zbog toga čudi što je lekarima, često i najboljima, lekarska omerta iznad Hipokrita. Jednostavnije rečeno, izuzetno retko će lekari, pa i njihov sud časti, očitu grešku kazniti. A još ređe će se o njoj izjašnjavati. Iako bi baš njihova budnost i baš njihov prst uprt u krivce sigurno bio mnogo delotvorniji, više opominjao kolege na budnost nego svi novinski napisi zajedno i maratonski sudski postupci. Što, dabome, ne isključuje suđenja.

Isti ti lekari, međutim, u poverenju će vam ispričati niz jezivih priča iz ordinacije i hirurške sale; iskusniji će vas posavetovati, kobajagi u šali, da se razbolite i lečite dok su oni još tu "jer oni novi medicinu završavaju - preko veze". (A oni najbolji ionako idu u inostranstvo, jer su ovde lekarske plate jezive, kao i perspektiva.) Svako ko nosi beli ili zeleni mantil, dabome, u prste zna "cenovnik" Janka i Marka, kakve kontrausluge preferira onaj, a kakve ovaj, koga plaća koja farmaceutska kuća, koji parfem baciti u đubre da se ne vređa "dostojanstvo" doktorke (češće medicinske sestre ili čistačice)...

Znaju, a ćute iako su položili zakletvu kojom su svoje znanje i čast stavili u službu pacijenta. A znanje i čast, lična i čast profesije, obavezuju ih da pacijente odbrane od nesavesnih kolega. I kolege koje su u ličnim neprilikama od - greške. Slučajne, svakako, ali moguće kobne. Ćutnja nikome ne pomaže, štaviše lekarsku grešku pretvara u greh profesije i ubire žrtve.

Ima, dabome, još poslova gde patvorena lojalnost kolegama šteti svima, sudstvo, na primer, prosveta, pa i novinarstvo, policijska i vojna služba, podrazumeva se. Usud lekara je da se njihova greška, pa i povremana nesavesnost, plaća tuđim životima, često u vrlo dramatičnim uslovima, kad razum ustupa mesto emocijama i bolu. Baš zbog toga samo odabrani i posvećeni mogu biti lekari. Drugačijima tu nije mesto.

Nastavak na Nezavisne Novine...