Izvor: Politika, 27.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rad Cvetkovićevog kabineta pomažu 44 savetnika
Maksimalna naknada za rad savetnika ne može da bude veća od 90.000 dinara, što znači da državu godišnje mogu da koštaju najviše pola miliona evra. – Trećina poznata javnosti, ali i dalje važi pravilo: iz koje stranke ministar, iz te je i savetnik
Članove Vlade Srbije u ovom trenutku savetuju 44 posebna savetnika, koji su na ta mesta postavljeni po izboru i volji premijera, potpredsednika i ministara, kako bi im pomogli u obavljanju državnih poslova. Prema Odluci >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o broju posebnih savetnika, koju je vlada donela 11. jula ove godine, mogu da zatraže pomoć od ukupno 61 posebnog savetnika, te nije isključeno da će savetnički tim biti ubuduće još brojniji.
Iz Biroa za medije Vlade Srbije potvrđeno nam je da maksimalna naknada za rad ovih savetnika ne može biti veća od 90.000 dinara. Savetnici nisu u radnom odnosu u vladi i nemaju obavezu da svakodnevno dolaze na posao. Do te naknade se stiže na osnovu stava iz vladine odluke, u kojoj je rečeno da savetnici ne mogu biti plaćeni više od stalno zaposlenog savetnika potpredsednika vlade. Naknada za rad posebnih savetnika zapravo zavisi „od složenosti, značaja i obima njihovih poslova i od značaja oblasti za koju su zaduženi”. Pod pretpostavkom da svi savetnici zarađuju 90.000 dinara, oni državu koštaju oko 44.000 evra mesečno, odnosno nešto manje od pola miliona evra na godišnjem nivou. Pošto svi savetnici ne dobijaju toliku sumu, a neki od njih su se već odrekli primanja, izdvajanja iz državne kase su verovatno manja.
Kada je obelodanjena pomenuta odluka o savetnicima, jedna od glavnih zamerki kritičara bila je da nisu definisani nikakvi kriterijumi za njihovo imenovanje. Mada ima dosta nestranačkih ličnosti, i ovoga puta uveliko važi pravilo: iz stranke iz koje je ministar iz te je najčešće i njegov savetnik. Od 44 savetnika trećina je dobro poznata javnosti.
Među njima su ličnosti koje su se dokazale, i proslavljene u svojim profesijama, u sportu, kulturi, nauci. Na tom spisku su, pre svih, košarkaš Vlade Divac (savetnik Ivice Dačića zaspoljnu politiku, dijasporu, sport i humanitarni rad), zatim reditelj Goran Marković (savetnik Nebojše Bradića za kinematografiju), potom advokat Toma Fila (savetnik Dačića za pravna pitanja), novinarski veteran Zaharije Trnavčević (koji savetuje Sašu Dragina), pa Jurij Bajec (savetnik premijera za makroekonomska pitanja).
Političkoj javnosti dobro su, barem, znani i nekadašnji ministri, a danas posebni savetnici, Dragan Domazet, Ana Pešikan i Marija Todorović, ali i nekadašnji direktor Crvenog krsta Rade Dubajić. U tu grupu, između ostalih, spadaju i savetnik za medije ministra Šutanovca, Nevenka Nikolić, nekadašnji šef informativne službe DS, Ljubomir Anđelković, bivši potpredsednik IO Skupštine grada Beograda. Od poznatih tu su i Zoran Hamović, direktor izdavačke kuće „Klio”, Milutin Đuričić, bivši sudija Ustavnog suda Srbije, i Slobodan Marković, najpoznatiji stručnjak za Internet u Srbiji.
Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, kaže da poznate ličnosti treba birati u vladu, baš zbog toga što su afirmisani u nekoj oblasti.
Jovan Komšić, sociolog politike, najpre ističe da su oni bili „vid racionalizacije političkog polja” i „neka vrsta kompetentnog odgovora birokratiji koja okružuje političare i ministre”. – Ovaj vid uključivanja popularnih ličnosti u taj segment racionalizacije politike, koja ne razmišlja o dnevnim parametrima javnog mnjenja, već o rezultatima, znači povratak klasičnih mehanizama udvaranja političara biračima – smatra on.
U javnosti je često mišljenje da je većina ministara, pre svega, „uhlebila” svoje stranačke kolege. Osnov za takvo razmišljanje nalazio se u tome što je, recimo, ministar Šutanovac formirao svoj tim od članova DS, što je učinio i njegov stranački kolega Božidar Đelić, a isti sistem je primenio i Žarko Obradović, kada je za savetnike pozvao članove SPS-a. Povodom izbora partijskih kolega za saradnike, Komšić kaže da je tu reč o klasičnoj podeli „plena” nakon izbora, mada ne isključuje ni to da pojedini stranački ljudi jesu kompetentni profesionalci. Nenadić, međutim, objašnjava da takvi potezi imaju svoje prednosti i mane. To je dobro za ministre, jer im to omogućava da bez konkursa uzmu baš onoga za koga su uvereni da im može pomoći. A, može da bude i loše ako se, iz tog ugla, samo angažuju pro forme, a u stvari rade neke druge stvari ili ne rade ništa. Zato se zalaže da se, možda, ograniči ta slobodna ministarska volja, postavljanjem nekih kriterijuma, koji „ne bi smeli da budu baš kruti”.
Biljana Čpajak
[objavljeno: 28/11/2008]
.jpg)
