Izvor: Večernje novosti, 12.Okt.2016, 16:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rača čuvar večnosti

Ove jeseni "Račanska povelja" ide Matiji Bećkoviću, pesniku krupnih reči KAD dođe jesen, priberu se slike leta i plodovi zemlje. Mirnije se na svet gleda, dublje sanjari, razmišlja, lakše putuje. S jeseni mame reke i gore. Ruj šuma i šum buka, grgolj vode koja otiče. S jeseni valja u pohode manastiru Rači, ukraj Drine. Tamo, među mrka brda, ponad Bajine Bašte, varošice obgrljene krilima i darovima planine i reke. Pokraj puta od varoši do manastira, uz rečicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Raču prema vrhu Tare, dimovi krečana rastu iz gustiša. Kao sa paganskih žrtvenika, iz prastarih tumula. Tako. Sve do crkve od tesanog kamena, sige; kamena sa jamicama i borama na zaravnjenoj površi, kao na licu starca. A u tesnoj, izdignutoj porti spomenici i ruže. I prozori konaka, u nizu. I sedi neki monah, starac-iguman. Govorljiv i kanda prek. Krupnom šakom često poseže dok govori. Nekud smera, na nešto ukazuje. I smeje se mimo reda, glasnije, jer svečanik je. U portu, po jutarnjoj službi, kad umine studen i zraci štedrije prigreju, iz hrama, iz polumraka iz kog bije kreposni dah starine, u kome sa visokih zidova prozaruju izbeljeni likovi svetaca i mrkih predaka, komešajući se pristiže izbran svet. Hita on da vidi i pozdravi odličnika kome se predaje "Račanska povelja". Ove jeseni to je Matija Bećković, pesnik krupnih reči. A kad se pomene Rača, manastir, duhovnost i književnost, vremenitost i snaga trajanja, pogled zatečen u porti manastira sam, strelovito, krene uz stub visokog i stamenog zvonika što ga je Aleksije, Karađorđev sin i nakratko srpski knez, rodu za spomen podigao. I taj produbljeni pogled ode u nebo visoko i u vreme daleko i stigne na sever do Dunava. Kao srpski zbegovi i seobe što su se, jednom u davnini "v velicej buri i metežu", zbile i tamo nevoljno stigle. Jer ne može Rača da traje, da se kazuje i pojmi bez monaha Račana i Sent- -Andreje, tog "srpskog Rima" - po srpskim trgovcima, duhovnicima, piscima i zašiljenim tornjevima šest srpskih crkava negda slavne varoši, smeštene tamo gde se talasavi šumoviti obronci vinograda sjuruju u veliku vodu. Tamo, daleko, u panonskoj, ugarskoj ravnici i maglama dunavskim, tmastim i gustim kao senka tuge i zastor zaborava. A zaborav naš golem je. Jedva da se u njemu razaznajemo. I da nije umetnosti i književnosti, svetlosti duha i jezika koja u tmini nestajanja kao žiža plamsa, iskopali bi se i zaboravili. Jer, životna veselost, vera i jezik su ono što iz davnine prozaruje - pokazuje put, svetli. A naš utrti put dugo kroz vreme vijuga i belezima duha on je označen. Ti nas belezi, ti spomeni kulture, i ove jeseni vode u manastir Raču. Na toj stazi srešće se i razaznati rizom zakriveni slovesni račanski monasi zlatnih ruku - prepisivači, iluminatori, putopisci. A od njih, potom, dug stvaralački niz - od Gavrila Stefanovića Venclovića do Miloša Crnjanskog. Potom od Crnjanskog do Milorada Pavića, Ljubomira Simovića, Radovana Belog Markovića, Milosava Tešića i Gorana Petrovića... To je veliki račanski venac naše književnosti i kulture. Prolaziće leta, jeseni i zime. Svitaće svetlost proleća i bujaće, opet, iz rose trava i cvet. I Drina će valovito i hučno teći, noseći sobom vodu malene Rače. Njen trag u svojoj zelenkastomlečnoj krvi. A sa njom i senku sjaja račanskog manastira što traje ponad njih. Ta hladovita voda što hita ušću do moje zavičajne Mačve spajaće u toku vreme sa prostorom, a njih uznostiti u našem sećanju i svesti kao vrednosti što traju nad životom. A one traju jer su svedoci našeg oduhovljenog postojanja. Jer su naša životodavna spona sa precima i potomcima. Jer su zalog naše vere u smisao rada i stvaranja, u smisao trajanja. I potvrda naših sposobnosti da duh modernog doba nerazlučno spajamo sa vrednostima i smislom tradicije, sa životokom mladićstva našeg narodnog genija, sa slovenskim i hrišćanskim korenima i sadašnjicom, istovremeno. Jer su izraz naše vekovite težnje za slobodom življenja i mišljenja, slobodom trajanja i stvaranja. Slobodom da se život voli i osmišljava na naš način, po našoj želji i meri. Zbog toga te hladne zidine ukraj voda nisu samo spomenici iz dalekog doba, već su oni znameni našeg istorijskog hoda, istočnici našeg bića, naše narodne duše - svega znatnog što o sebi znamo. Svega što nam je važno i sveto. Zbog toga o toj grani naše duhovnosti i toliko pesama imamao. I zbog toga ih i danas pevamo, i slavimo. Da se zna otkuda smo i koji smo - sve dok nas ima.

Nastavak na Večernje novosti...