Izvor: Politika, 09.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RUSKA OKTAVA
Počelo je pohvalama ruskom razumevanju kosmetske situacije. Nastavilo se nagoveštajem da bi Moskva mogla da upotrebi veto ukoliko Zapad pokuša da do kraja godine nametne nezavisnost. Ne znam gde će se završiti.
Beograd je diplomatsku aktivnost podigao za oktavu i izgleda da ponovo otkriva Moskvu dok Vojislav Koštunica u Vladimiru Putinu vidi saveznika u kome traži oslonac zatežući konopce prema Zapadu.
"Srbija i Rusija su upućene jedna na drugu već puna dva veka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << otkad postoji moderna srpska država", rekao je nedavno srpski premijer domaćinu u Sankt Peterburgu a u sličnom tonu je, ne propuštajući i pravoslavne spone, govorio u intervjuu RTS-u. Zatim su stigli opširni citati non-paper koji je ruski predstavnik u Kontakt grupi prezentirao zapadnim kolegama u Briselu, sve uz veto "između redova".
Ako veto smatram nerealnim, otopljavanje između Beograda i Moskve je realnost. Srpsko-ruski odnosi napustili su mini ledeno doba koje je ovde zavladalo posle demokratskih promena, euforičnog zaokreta ka Zapadu i diskriminaciji Rusije. Od susreta Putin-Koštunica u Sočiju juna 2004, Rusija je počela da se vraća u Srbiju. Otopljavanju je prvo doprineo biznis. Onda je u pratnji stigla politika.
Putin nije propuštao priliku da kaže da je Kosovo "banditska enklava" Evrope. Priznao je da su se ruski vojnici odatle povukli jer su im generali NATO dodelili sektore gde nisu mogli da pomognu Srbima i drugom nealbanskom življu. Nije želeo da prisustvo ruskih vojnika da legitimitet albanskim separatistima.
Diplomatama je dao zadatak da se angažuju oko "pravednog rešenja" za Kosmet. Uz sve postojeće limite jer teško da će Zapad korigovati svoju politiku. To ga nije sprečavalo da u nekoliko navrata kritikuje Beograd zato što ne zna šta oko Kosmeta zapravo hoće. Neodlučnost nije njegova osobina. Kada je svojevremeno boravio u Budimpešti, na pitanje domaćina šta misli o Srbiji i problemu Kosova, uzvratio je metalnim glasom: predsednik jedne velike zemlje sa predsednikom jedne male zemlje ne razgovara o problemima druge male zemlje.
Beograd je uvažio kritiku. Srpska pregovaračka platforma je utanačena. Došlo se do toga da oko Kosmeta u ovom trenutku Srbija i Rusija imaju bitne tačke dodira. Zajednički se apeluje na strpljenje a ne oročavanje pregovora o statusu do kraja godine. Obostrano je protivljenje svakoj vrsti nametnutog rešenja: nova rezolucija Saveta bezbednosti – ona koja će zameniti čuvenu 1244 – mora da bude odraz pregovora i kompromisa Beograda i Prištine uz poštovanje međunarodnih pravnih normi.
"Istorijskog kompromisa" nema ukoliko se nameću striktni rokovi i jednostrana rešenja. Puna identičnost principijelnih stavova dve strane, reklo bi se diplomatskim rečnikom. Prisnost počiva na koincidenciji interesa. Srbiju i Rusiju tište slični problemi.
Moskva odavno ponavlja da bi se preuranjeno davanje nezavisnosti Kosmetu odrazilo na druge slične konflikte, uključujući i one unutar Zajednice nezavisnih država. Ne samo da bi se radilo o pravnom presedanu, već i o otvorenom pokušaju zaobilaženja normi međunarodnog prava.
Kada to kažu, ruski zvaničnici misle na separatistički režim Transdnjestra s kojim je suočena Moldavija, na oblasti Abhazije i Južne Osetije otcepljene od Gruzije i na Nagorno Karabah, veliku jermensku enklavu unutar Azerbejdžana koja je dugo uzrok tenzije između dve kavkaske države.
Ali, pravnici i političari istovremeno mogu da kažu i "da" i "ne". To je deo njihove profesije i – problema. I Povelja UN govori o dva međusobno isključujuća principa: nepromenljivosti granica i pravu na samoopredeljenje. Ne zna se broj žrtava ove kontradikcije. Kao što je znano da se volja naroda uvaži tek pošto se namire mnogi drugi interesi.
Danas niko ne može sa sigurnošću da kaže zašto Evropa naginje pravu na samoopredeljenje kosovskih Albanaca po cenu gaženja principa nepovredivosti granica Srbije. I to u vreme kada briselski zvaničnici smatraju da konflikte između Moldavije i Transdnjestra i Gruzije sa Abhazijom i Južnom Osetijom treba rešiti u korist – centralnih vlasti Moldavije i Gruzije.
Zašto je Srbima uskraćeno pravo na region koji smatraju svojom istorijskom kolevkom a Gruzijcima, koji tvrde isto, nije? Ko će i kako narodima Abhazije i Južne Osetije objasniti zašto ne mogu da se odvoje od Gruzije a Kosmet može od Srbije. Miks istorijskih i demografskih argumenata očito se različito tumači.
Putin bi da ujednači principe rešavanja regionalnih sporova zasnovanih na međunarodnom pravu i uvažavanju interesa naroda umešanih u konflikte. "Kada čujemo da je jedan pristup moguć na jednom mestu a neprihvatljiv na drugom, to je teško razumeti i još teže objasniti ljudima", kaže Rus. Koštunica je više nego saglasan.
Ima međutim još nešto. Putin priznaje teritorijalni integritet Gruzije ali poslednja zvanična saopštenja Moskve ističu da ovaj integritet nije "politička ili pravna realnost". Gruzija, drugim rečima, treba da prihvati ono što je stvarnost: kontrolu nad Osetijom i Abhazijom izgubila je pre 15 godina. Šta bi iz ovoga moglo da se zaključi? Barem da oko Kosmeta ne treba očekivati ruski veto u Savetu bezbednosti.
Sasvim je druga tema kako na srpsko-rusko zbližavanje gleda Zapad koji u poslednje vreme ne propušta priliku da kritikuje Putina optužujući ga za autoritarnost, rat u Čečeniji a odskora i za podršku iranskom nuklearnom programu.
Džudista iz Kremlja dosad je u više navrata pokazao da za to ne haje. On nikada nije bio poslušnik Zapada. I te kako je svestan i lične i snage svoje zemlje kojoj je povratio moć, uticaj i respekt: Rusiju izvukao iz kaljuge primitivne tranzicije, korupcije i kriminala, zaustavio procese dezintegracije, izborio se sa feudalcima novog kova, oligarhe stavio pod kontrolu i iza brave a Rusima vratio dostojanstvo.
Srbija nije Rusija. Mnogo je primesa divljeg kapitalizma. Nemamo naftu. Nismo se izborili sa korupcijom i kriminalom. Crna Gora je otišla a ne zna se šta će biti sa Kosovom. Neka ministarstva su zarad opstanka koalicije na vlasti postali feudi. Tajkuni su mahom nedirnuti. Opšta kriza je i dalje podstanar Srbije. Narod je apatičan.
Koštunica nije u Putinovoj poziciji, mada nije jedini koji bi to voleo. Ako ne mari šta povodom približavanja Moskvi zlurado govore ovdašnji kritičari koji potajno prave paralele sa vremenima kada je Beograd uzalud žudeo za federacijom sa Rusijom i Belorusijom, premijeru ne može da bude svejedno da mu na Zapadu ne poriču demokratičnost ali ga sumnjiče za latentni nacionalizam.
Kako će na beogradske pohvale Moskvi reagovati Vašington i Brisel? Premijer će morati da brani suvereno pravo da za saveznika izabere realističnog pragmatičara odlučnog da svaki posao koga se lati istera do kraja. Moraće da ih podseti da i on i Putin – konzervativci sa državotvornim ambicijama – govore o partnerstvu sa Zapadom. Moraće da im objasni da insistira na patriotizmu jer izbegava anacionalni globalizam i ekstremni nacionalizam. I, neka ih podseti da i "staro jezgro" Evropske unije – ono koje ne čine bivši pitomci Varšavskog pakta – i te kako pazi kakve će odnose imati sa Moskvom.
Da li će ih ubediti, to je druga stvar. Vreme je za neideološki realizam. Što je često hod po zategnutom užetu.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
