Izvor: Politika, 12.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RAZUM I NESPOKOJ
Srbi nerado trpe drugačije mišljenje od svog. Razlika u stavu ili tvrdoglavo pobijanje činjenica, ovde su često razlog za strastvenu mržnju. Kumovi i braća su umeli, i pre i danas, da zakinu svoju bliskost bez obzira i za svagda, sve zbog politike.
Zbog nje se pucalo od Garašanina naovamo, u skupštini i inače. Duh Puniše Račića i te kako je živ u demokratskoj Srbiji. Ali i senke balkanskog špijuna su stalno među nama, Ilija Čvorović bdi i kad svi zaspe, a Aleksa Žunjić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << više nego ikada ima posla na putu između glagoljivog naroda i radoznale vlasti.
I sve to, naravno, nije samo literatura. Građani Srbije već više od 15 godina žive u ambijentu velikih lomova i presija. Nijedna pre ove generacije nije doživela toliko kidanja i promena "nepromenjivih" granica, atomizaciju stabilnih država i seriju razornih ratova.
Svako, naravno, ima prava na svoj stav o tome šta su uzroci, a šta posledice naše nesrećne moderne istorije. O istim ljudima se javno sudi kao o herojima, ali i zločincima, isti su događaji koji nas još vode u strategijsku defanzivu, proglašavaju junaštvima i glupim sunovratima. Haotični vrednosni sistem je doneo nebrojene nedoumice u razumevanju srpskog rodoljublja.
Porazni ratovi su doveli do monopolskog patriotizma i njegove dogmatske verzije. Odatle smo se davno podelili (neko nas je podelio) na patriote i izdajnike, pri čemu ispada da oni koji su sebi dali monopol na ljubav prema otadžbini, opasno mrze sve Srbe koji su skloni da istu vrstu emocija razumeju malo drugačije. A to je uglavnom pola-pola. Opasna mržnja među braćom, sve u ime ljubavi.
I danas smo na vrlo nervoznoj raskrsnici između porazne prošlosti i opstanka. Tanka je granica koja deli hladni razum od pregrejanih osećanja. Ali je igra sa poljuljanim nacionalnim samoljubljem bukvalno bezgranična.
Za koji mesec Srbija će se suočiti sa dramatičnom epizodom u svojoj istoriji. Ma kolike zalihe optimizma imali, on će nam možda samo pomoći da prebrodimo stvarnost. A sve što se događa ovih meseci, uglavnom je protivrečno. U svim tim kontroverzama Srbija sebe mora da vidi kao žrtvu jednog agresivnog presedana. I da se ozbiljno začudi pred visokim i tvrdim zidom koji sada izgleda nerazrušiv i suviše dobro čuvan.
Isti oni koji su izmajstorisali tu građevinu, pozivaju nas da im se pridružimo. Pred nama su, navodno, evropske i planetarne integracije. Hoćemo li sabrati snage da tamo krenemo sa osećanjem nepravde, upadljivo nesrećni, i prilično osakaćeni kao država? Ili će nas oklevanje koštati bar isto toliko, uz saznanje da nemamo projekciju dramatičnog odgovora na dramatičan udarac.
U razgovoru Shefera i Koštunice, svako je pričao svoje. Kao da se nisu najbolje razumeli. A ipak, obojica dobro znaju da se neće sukobiti i da i Srbija i NATO moraju posegnuti za "najmanjim zajedničkim interesom!" A to je stabilnost regiona, koji je nestabilan po svojoj definiciji.
Eto još jedne kontroverze, koja se tiče Ahtisarijevog plana, različito viđenog u jednom relativno prijateljskom razgovoru. Srpski premijer je taj plan rezolutno odbacio, Shefer snažno podržao, pa je to ličilo na svedene refleksije bečkih pregovora: svako govori svoje, i tu nema sretanja posred puta.
Zbog toga su traženje polja za saradnju i briga za stabilnost regiona, imali pomalo ironijski prizvuk. NATO se zadržao na vojno-političkoj platformi iz 1999. godine. Inače nije bilo nade da Brisel tu svoju poziciju promeni, čak i u nijansama. To bi značilo negaciju razloga za agresivnu ′99. i priznavanje greške. Alijansa to neće učiniti, jer to naprosto nije u njenoj naravi.
Šta se onda događa sa nacionalnim osećanjima? Za proteklih sedam godina ljubav prema Kosmetu je izrasla u odnos prema mitskoj zemlji. Prostor, koji je skoro potpuno etnički očišćen, razume se kao simbol velike nepravde. Odatle i bol i bes, osećanje nemoći, uz negovanje prilično jake ksenofobije. Teorije zavere dobile su novo gorivo i niz prilično logičnih obrazloženja.
Ali, ovo je ambijent za vraćanje u život onih koloritnih fizionomija koje nose najteže breme krivice za kosovsku kalvariju. Sada oni i te kako dele lekcije o tome šta valja činiti u sudnjem času. I bacaju anateme na sve strane, zamerajući svima osim sebi.
Zbog svega toga, srpsko javno mnenje dolazeće proleće dočekuje prilično nespremno. Naša se politička elita dobro drži, bar kad su u pitanju interesi Srbije. Braniće ih dok mogu i dok realnost ne postane tvrđa od njihovih stavova.
Braniće i svoje principe oko sastava nove vlade. Ponekad se čini da je sve to važnije od države. Možda nije, ali je bar zabavno. Kap veselja u moru neotklonjivih briga. Grupa važnih Srba koji imaju prava da različito misle o istim stvarima. Možda će i smisliti nešto valjano, pre nego što sasvim potroše ovo skupo vreme proleća 2007.
[objavljeno: ]
.jpg)
