Izvor: Politika, 01.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RATKO DMITROVIĆ
Formula 3-N nešto je što predstavnici velikih i malih sila i službenici međunarodnih institucija već dve godine stavljaju na sto u svakoj raspravi o rešenju kosovskog rebusa; nema povratka na pređašnje stanje, nema pripajanja Kosova drugim državama i nema podele Kosova. Logika kaže da je, po toj formuli, jedino rešenje nezavisnost, ali ostavimo logiku, ona na Balkanu nikada nije imala ni ugled ni primenu. Krije li ta formula nešto što do sada nije stavljano na dnevni red?
Srbi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po običaju, veruju da je svaka odluka koja se tiče njih (Srba) unapred doneta negde u dalekom svetu i da taj neko ko donosi odluke sve zna unapred samo pušta, zabave radi, da se događaji razvijaju. Razume se da nije tako, posebno nije tako u slučaju Kosova. Ne računajući Albance i Srbe jedino Marti Ahtisari ima čvrst i jasan stav o Kosovu; taj stav je nezavisnost po svaku cenu i taj stav sumorni Finac donosi iz Međunarodne krizne grupe, najuticajnijeg albanskog lobija, u kojoj je, pre imenovanja za specijalnog predstavnika UN-a u kosovskim pregovorima, imao funkciju člana Upravnog odbora. I Ahtisari ponavlja gore iznetu formulu verujući, a praksa pokazuje s pravom, da je tako smišljeno obrazloženje najbolji način za pacifikaciju službenog Beograda i držanje srpskog rukovodstva u pat-poziciji. Ni Ahtisari, ni službenici institucija međunarodne zajednice, nažalost ni Beograd, ne dodiruju najužareniju tačku u celoj ovoj priči, suštinu rešenja, problem nad problemima; pitanje kontrole granice izmeðu Srbije i Albanije.
Onaj ko bude kontrolisao tu granicu taj će imati suverenitet na Kosovu i Metohiji. Ovo je pravilo koje ne trpi promene i ne može se dvosmisleno tumačiti.
Sve drugo je otvoreno za razgovor, podložno je modifikaciji, sadržajno se može oblikovati kao plastelin, ali kontrola spomenute granice je suština i rešava dve osnovne dileme: Prva, da li je Kosovo sastavni deo Srbije ili sastavni deo Albanije. Druga, da li je već stvorena (i čeka na objavu) tzv. velika Albanija.
Kosovo i Metohija ne može da bude nezavisno jer se, kao celina, naslanja na Albaniju, a i tamo i ovamo živi preko 90 posto Albanaca. Kosovo može da bude ili u sastavu Srbije ili u sastavu Albanije. Zar neko zaista misli da bi Albanci s Kosova i Albanci iz Albanije na sadašnjoj međunarodnoj granici između Srbije i Albanije imali karaule i granične prelaze? Dan priznavanja nezavisnosti Kosova bio bi dan ozvaničenja nove promene granica na Balkanu i postojanja proširene, velike, albanske države. Već sutradan buknula bi zapadna Makedonija.
Niko u Beogradu, bar niko razuman, ne smatra da bi budućim rešenjem Albanci trebalo da se uključe u politički i institucionalni sistem Srbije da, uzmimo, izađu na izbore i unutar Skupštine Srbije formiraju veliku poslaničku grupu... To nije realno i nije moguće. Beograd Albancima Kosova nudi da sami uređuju svoj život (uključujući sve što to sadržajno znači), nudi im ono što "permanentni separatisti" Katalonci i Baski u Španiji mogu samo da sanjaju. Onaj ko to ne prihvata taj se ne zalaže ni za slobodu ni za ravnopravnost; njegov cilj je odvajanje teritorija. U ovom slučaju – brisanje međunarodne granice između Srbije i Albanije.
Zato pregovore o raspetljavanju kosovskog čvora, koji su ušli u završnu fazu, službeni Beograd što pre treba da dovede do stepena usijanja stavljanjem na pregovarački sto pitanja: ko će kontrolisati granicu s Albanijom?
Slobodni novinar
[objavljeno: ]
.jpg)
