Izvor: Kurir, 06.Sep.2010, 10:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RADNIČKI BATALJON
Kada su Nemci 1941. u velikoj ofanzivi na zapadnu Srbiju krenuli ka Užicu, Broz je naredio Radničkom bataljonu da, žrtvujući se do poslednjeg, brani odstupnicu Vrhovnom štabu. Opančari iz Čačka, pekari iz Užica, železničari iz Požege, tkači iz zlatiborskog kraja, heroji neznani i znani, golim grudima suprotstavili su se nemačkim tenkovima.
Godišnjica Bitke na Kadinjači nekako skromno je obeležavana u poređenju s godišnjicama bitaka na Neretvi i Sutjesci. Malo zbog toga >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << što Brozu nije odgovaralo da se veliča herojstvo Srba, a više zbog toga što se ta bitka odigrala 29. novembra 1941. Dve godine pre zasedanja istorijskog AVNOJA u Jajcu, čije istorijske posledice će osećati i naša deca. Ali taj dan je po oslobođenju slavljen kao Dan Republike, tako da je herojstvo radnika sa Kadinjače nekako namerno potiskivano u zapećak. Pa i film „Užička republika“ više je služio za Brozov obračun sa Ravnogorskim pokretom i satanizaciju Srba nego za evociranje uspomena na heroje Radničkog bataljona.
Na Kadinjači su po ko zna koji put u istoriji radnici i seljaci poslužili kao topovsko meso, žrtvovani da bi opstala neka buduća garnitura vlasti, koja će organizovati ukidanje monarhije i proslavu Dana Republike. I koja će se kleti u radničku klasu. Čak će i svu vlast predati toj istoj radničkoj klasi. Ali samo na papiru, a u praksi će Partija vladati u ime radnika. Jedno vreme se i radnička klasa zaklinjala Brozu.
Jednako živom kao i mrtvom. Ovom drugom čak i više. A onda su narodi i narodnosti počeli da proklinju i Borza i Partiju, i SUBNOR i one koji su stvarajući SFRJ žrtvovali radnički bataljon na Kadinjači. AVNOJ će nas uvesti u krvavi građanski rat u bivšoj SFRJ, koji će označiti kraj vladavine radničke klase. Za taj građanski rat prvi put nisu mobilisani radnici i seljaci. Ali jesu deca radnika i seljaka. I deca onih koji su gradili autoput Bratstvo - jedinstvo.
Radnički bataljon u Srbiji dočekao je inflaciju, sankcije, bedu, nemaštinu, glad, izolaciju, bombardovanje, izbeglice. I svoju decu osakaćenu i izginulu u ratovima. Oni delovi radničkog bataljona koji su mučeći se i jedva sastavljajući kraj s krajem odlučili da odškoluju sinove i kćeri danas svoju decu sa unucima dočekuju na aerodromu „Nikola Tesla“. Deca Radničkog bataljona proterana su devedesetih godina iz ove zemlje jer nisu verovala u ideale zbog kojih je taj bataljon žrtvovan. Niti su htela da dožive sudbinu Radničkog bataljona u „mudrim i pobedonosnim ratovima“ i postanu topovsko meso za ideologiju mržnje, pogrešnu politiku i bolesne ambicije.
Ovog septembra deo opozicije koji se pod drugim imenom oprobao u vođenju zemlje tokom devedesetih godina, ali sa sličnim ambicijama kao i tada, najavljuje vruću jesen i ponovnu mobilizaciju Radničkog bataljona. Oni koji bi da Srbiju povedu napred, koji ne skidaju svoja lister odela, voleli bi kada bi ih na vlast doveli oni koji to odelo nikada neće obući, oni kojima je radnički kombinezon i radno i paradno odelo. I za svadbu i za sahranu.
Dok najavljuju podizanje kuke i motike, čelnici opozicije bi na jurišne pozicije da postave radnički bataljon, koji je davno narastao u armiju i koji je daleko brojniji na tržištu rada nego li u fabričkim halama. Težak je radnički hleb u Srbiji. Radnici Srbije danas čekaju posao, a ne šarenu lažu. Gladni su svega i svačega, ali su siti političara koji u njima i njihovom nezadovoljstvu vide samo alatku i oruđe za osvajanje vlasti. Jer su naučili da tuđe ruke najbolje beru koprive.
