Izvor: Politika, 01.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putin se seli u Belu kuću
RUSIJA DANAS GLASA za predsednika koga je već izabrala. To je nedvosmisleni zaključak svih posmatrača predsedničke trke u kojoj pobednik, istina, nije unapred određen, ali je poznat. Dilema je jedino da li će Dmitrij Medvedev dobiti 70, 80 ili čak i 90 odsto glasova.
Ono što je pri tom ruska posebnost, to je da ovaj izvestan trijumf nije rezultat lične popularnosti kandidata, već onoga koga on treba da nasledi. Medvedeva je izabrao Putin, kome treći mandat ne dozvoljava ustav, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << inače bi ga dobio bez napora.
Medvedev je zato predsedničku kampanju vodio više reda radi, odbijajući da debatuje sa protivkandidatima, pravdajući to nedostatkom vremena. Uprkos tome, sondiranja javnog mnjenja mu daju petostruku prednost nad rivalima.
U čemu je tajna? Da li u činjenici da, kao potpredsednik vlade i čelnik najveće ruske kompanije, Gasproma, iza sebe ima moćnu državnu mašineriju i podršku popularnog prethodnika?
Ima i toga, ali glavni razlog i Putinove popularnosti i njenog odbleska na predsedničkog kandidata koga je izabrao jeste ono što se poslednjih godina zbiva u samoj Rusiji: njenoj ekonomskoj transformaciji koju ne osporavaju ni najžešći kritičari. Zemlja koja je pre deset godina bila na ivici bankrota danas ima bruto nacionalni proizvod od 1,3 biliona (hiljada milijardi) dolara, devizne rezerve od blizu 500 milijardi...
Ali još važnija od ove statistike jeste činjenica da ljudi u Rusiji danas bolje žive: realni prihodi građana poslednjih godina su rasli u dvocifrenim procentima. Dohodak „po glavi", koji je 1998. iznosio skromne 2.000 dolara, danas je dostigao impresivnih 9.000, što je londonski „Ekonomist", medijsku „Bibliju" kapitalizma, nagnalo da zaključi da bi „većina Rusa podržala Dmitrija Medvedeva čak kad bi izbori bili slobodni i pošteni".
Ovo ne znači da će biti namešteni, uprkos tome što, kako ocenjuju zapadni mediji, nisu baš „transparentni" kao predsednička trka u Americi. Glavna zamerka im je bila „pregrađivanje" ostalih kandidata na razne načine, zbog čega danas u Rusiji neće biti većina zapadnih posmatračkih misija, sa glavnim obrazloženjem da izbori nisu omogućili „pravi izbor".
Ali, ako je, u krajnjem ishodu, mera svake politike to kako ljudi žive, onda je u pravu Putin koji je, odgovarajući na pitanje jednog novinara o tome zašto nema prave političke utakmice i zašto Medvedev nije učestvovao u TV debatama, rekao: „Plate rastu za 16 odsto – u tome je odgovor na vaše pitanje".
Putin se inače iz Kremlja seli u Belu kuću, sedište vlade koje je na kratkom rastojanju nizvodno uz reku Moskvu, gde se za njega već preuređuje kabinet na petom spratu. S obzirom na autoritet koji tamo nosi, najtačnija je dijagnoza koju je u predizbornoj analizi dala agencija Rojters konstatacijom da „Rusija glasa za novog predsednika, ali će zadržati starog".
U TRCI ZA ULAZAK U DRUGU BELU KUĆU, onu u Vašingtonu, odlučujuće dve kvalifikacione runde su od nedelje, u Ohaju i Teksasu – kad je reč o tome ko će iz tabora demokrata u novembru izaći na crtu već sasvim izvesnom republikanskom kandidatu Džonu Mekejnu.
Hilari Klinton bi morala da pobedi u obe, i to ubedljivo, kako bi poništila prednost i zaustavila zalet rivala – Baraka Obame. Kako stvari trenutno stoje, ta nadmetanja će biti tesna, sudeći i po tome da su i ona i on u februaru prikupili gotovo podjednak broj priloga u izborne fondove – po oko 40 miliona dolara.
Obama je, doduše, u psihološkoj prednosti, dobivši deset uzastopnih unutarpartijskih odmeravanja u raznim krajevima Amerike. Mlad (46) i harizmatičan senator iz Ilinoisa bacio je pri tom veliku rukavicu izazova ne samo političkom establišmentu, nego i današnjoj Americi, koja tek treba da pokaže da li je stigla dotle da može da prihvati da za predsednika i glavnokomandujućeg najveće oružane sile sveta dobije jednog crnca čije je srednje ime, uz to, Husein.
Mnogobrojni ispadi koji su došli kako od tabora partijske rivalke, tako i od republikanaca, ostavili su utisak da su podjednako delikatni i njegova rasa i njegovo poreklo. Dobio je, istina, nekoliko javnih izvinjenja (među kojima su bila i ona od Bila Klintona, pa i samog Mekejna), ali sve češće korišćenje njegovog srednjeg imena i sve veća upotreba glasina koje se šire Internetom ne ostavljaju mesta dilemi da od konzervativne Amerike može da očekuje još žešće udarce ispod pojasa.
On je sada sinonim za „promene" i „nadu" i kao takav privlači široki spektar onih koji su nezadovoljni kolosekom na kojem je njihova zemlja u poslednjih osam godina. Ali zar „promena" nije relativna i kompromitovana reč: nije li upravo Džordž Buš promenio Ameriku u meri u kojoj nije uspeo nijedan njegov prethodnik?
Milan Mišić
[objavljeno: 01/03/2008]
