Izvor: Politika, 01.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putin i Medvedev
Jedna od trenutno veoma aktuelnih spoljnopolitičkih tema je pitanje novih odnosa moći u hijerarhiji ruske vlasti. Promena sledi u maju, kada novoizabrani predsednik i formalno stupa na funkciju prvog čoveka Kremlja. Dilema je potencirana time što će se dosadašnji predsednik vratiti na stari posao premijera i, samim tim, ostati u igri. Politički komentatori, vođeni različitim motivima, svakodnevno postavljaju teze na iznesenu temu. Većina se svodi na to da će Vladimir Putin nastaviti da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlada, dok će Dmitrij Medvedev biti njegova produžena ruka. Za jedne, Putin je već viđen na predsedničkoj funkciji 2012. Drugi smatraju da će Medvedev odraditi dva mandata i da će se onda Putin opet kandidovati 2016. Ipak, da li je baš tako?
Od samog početka, Putin je posvećen poboljšavanju Rusije. I to, u svakom smislu – privrednom, bezbednosnom, institucionalnom... On je razvijao i demokratiju. Ne po svaku cenu, ne po zapadnom receptu, naprotiv. Ruski model „suverene demokratije” funkcioniše u društvu i dalje nemalo autoritarnom. Bezbednosni i razvojni interesi su, ne bez razloga, favorizovani u odnosu na zahteve demokratizacije i stvaranja modernih institucija civilnog društva. Međutim, treba imati u vidu i da Putinu slava nije udarila u glavu. Da jeste, on je mogao komotno da promeni ustav i omogućiti sebi produžavanje mandata u nedogled – kao što su učinili mnogi, manje uspešni postsovjetski lideri – i to, posmatrano iz perspektive ruske političke kulture, sa punim moralnim pravom. Mogao je i da podrži kandidaturu, npr., Valentine Matvejenko, harizmatične gradonačelnice Sankt Peterburga, koja je privredno preporodila staru prestonicu. Sredinom septembra 2006, bivša komsomolka menadžerskih manira, sasvim direktno je ponudila Putinu da za njega „sačuva” predsedničku fotelju četiri godine, nakon čega bi mu je opet prepustila. I Sergej Ivanov je bio opcija. Tovarišu iz ranih dana, besprekornom „vojniku”, moglo se verovati. Ipak, Putin se odlučio za Medvedeva, najslobodoumnijeg u konkurenciji onih desetak spominjanih, potencijalnih naslednika – što i nije izbor tipičan za predstavnike tvrde autokratije, kojima spomenuta osobina i nije baš omiljena. A zašto je Putin tako odlučio? Većina komentatora previđa da on nije samo jedan od najboljih vladara koje je Rusija imala, već je takođe trasirao put novoj ruskoj ideologiji, koja kao svoju bazičnu vrednost uzima razvoj. Rečeno terminologijom klasične političke filozofije, Putin je, u mogućoj meri, sproveo doktrinu društvenog utilitarizma. Pragmatizam, uzet sa stanovišta koristi za društvo, njen je osnovni postulat. Favorizovan je ravnomeran društveni razvoj, uz poštovanje objektivnih ograničenja. Zato je savremeni političar Medvedev bio možda i jedini realan izbor.
Vladimir Putin je postao jedna od najznačajnijih figura istorije Rusije. Ipak, da bi opravdao prikačeni mu nadimak Vladimir Veliki, moraće da se uzdrži od pritiska na novog predsednika. Ne treba zaboraviti ni onu izjavu koja je glasila „nisam ja toliko radio da bi sutra neko sve to upropastio”, ali kada dođe 2012, ako stvari budu išle očekivanim tokom, teško je očekivati da će Putin osujetiti Medvedeva u novoj kandidaturi. Ili da će ga sprečiti da 2016. predloži nekog svog, novog Medvedeva. Naprotiv, realno je pretpostaviti da će Putin, radeći premijerski posao nastaviti da bdi nad Rusijom, ali da se neće umešati ako ne bude nateran. Jer on je nesumnjivo svestan da uloga ideologa biva relativizovana, kada je ideologija jednom izložena i put joj je trasiran. Onda fokus prelazi sa čoveka – ma koliko on bio značajan – na ideju. To je prirodan sled. U tom smislu, poslednji test kandidata za velikana nacionalne istorije će i u ovom slučaju biti test ega. On se prolazi odricanjem od strasti za očuvanjem moći. Tek onda, kandidat iz kategorije značajnih može preći u velikane. U suprotnom, ego prevladava, veličina trpi. Ipak, na osnovu urađenog, teško je verovati da Putin, takođe čovek od krvi i mesa sa sopstvenim snovima i ambicijama, sve to već ne zna.
Srđan Smiljanić, specijalista prava EU
[objavljeno: 02.04.2008]
