Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putevi apstraktnog slikarstva
Iako više puta tokom novije istorije proglašavano mrtvim zbog okretanja od predmetnosti, apstraktno slikarstvo je uvek uspevalo da pronađe nove načine izražavanja i da se preporodi posle svakog planski izvršenog „samoubistva”
Od našeg dopisnika
Osnivač američkog pragmatizma Čarls Sander Pirs (1839–1914) piše davne 1891. u svojoj „Naučnoj metafizici: arhitekturi teorije" da je materija „ugašena duša".
„Mi najverovatnije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << projektujemo svoje apstraktno razmišljanje na materiju ne bismo li svoje misli na indirektan način otelovili i objektivizirali" – nadovezuje se na ovu teoriju Ričard Šif, koautor kataloga aktuelne izložbe o apstraktnom slikarstvu u bečkoj galeriji BA–CA Kunstforum. Ova izjava je u neku ruku minijaturno objašnjenje koncepta bespredmetnog slikarstva koje je svojom bogatom produkcijom obeležilo dvadeseti vek.
Otkako je 28. februara otvorila svoje porte javnosti, izložba „Mone–Kandinski–Rotko" svakodnevno privlači šaroliku publiku gladnu drugačijeg, manje nametljivog i još manje elitističkog pristupa temi apstraktnog slikarstva. Naslovu izložbe koji u sebi nosi imena pionira apstraktnog slikarstva dodata je fraza – „i posledice" – koja je značajan detalj u objašnjavanju prirode jedne sjajno priređene retrospektive hronologije nastanka bespredmetne likovne umetnosti. Monohromnost, geometričnost, stilizacija, svođenje tema, eksperimentisanje novim materijalima i kompozicijama, kombinatorika slika... elementi su koji ovaj slikarski pravac čine aktuelnim i interesantnim za proučavanje. Iako više puta tokom novije istorije proglašavano mrtvim zbog otklona od predmetnosti, apstraktno slikarstvo je uvek uspevalo da pronađe nove načine izražavanja i da se preporodi posle svakog planski izvršenog „samoubistva".
Apstraktno slikarstvo je fenomen koji počinje s modernom, s kojom se na koncu ponovo spaja, formeći zatvoreni krug. Iako se već u 19. veku pojavljuju prva apstraktna dela naslikana četkicama Viktora Igoa, Vilijama Tarnera i Gistava Moroa, njihov uticaj nije bio dovoljno veliki da za sobom povuče lavinu promena, te masovnije okretanje od klasičnih likovnih formi.
Polazišnu tačku izložbe „Mone–Kandinski–Rotko" čine platna umetnika poznog impresionizma: Van Gogovo „Korenje drveta" iz 1890, „Portret madam Matis; zelena linija" Anrija Matisa (1905), „Pogled na Marsejski zaliv" Pola Sezana (1878/1879), „Četiri drveta" i „Lokvanji" Kloda Monea, kao i „Pejzaž u Burgundiji" Edgara Degaa (1890–1892).
Pionirom apstraktnog slikarstva, po svome korišćenju boja koje su pulsirale svojom divljom samostalnošću od stvarnog kolorita prirode, smatra se Pol Sezan. Njegovi teški nanosi boja znali su da promene čitavu dimenziju pejzaža koje je ovekovečavao svojom kičicom. Međutim, svakako najinteresantnija priča u vezi je sa Moneovim platnom „Lokvanji". Ribnjak i lokvanji su za Monea bili toliko magični, da je na platno jednostavno prenosio svoje emocije koje su u njemu izazivali, bez namere da ih prikaže fotografski realistično. Upravo Moneovo pozno slikarstvo, odnosno način upotrebe boja i njihovog nanošenja na platno, inspirisaće po završetku Drugog svetskog rata čitavu generaciju američkih ekspresionista.
Priča o pravom apstraktnom slikarstvu počinje ranih godina 20. veka afirmisanjem dela Vasilija Kandinskog, Kazimira Maljeviča i Pita Mondrijana. „Purifikacija slike" ili negiranje klasičnog predmetnog slikarstva započinje Maljevičevim „Crnim kvadratom", prvim platnom čisto apstraktnog karaktera u istoriji umetnosti. Ideja za ovo delo potekla je iz Maljevičevog nacrta pozorišne zavese za operu „Pobeda nad suncem" (1913) koja je samo delimično trebalo da sakrije binu, zbog čega se i preko platna prevlači crna zavesa.
„Zvuk" boje i formi Kandinskog, čiste geometrijske forme jednog Maljeviča, neoplasticizam, ali i prostorna inventivnost Njumana i Rotka, iako stilski različite, zastupaju istu ideju apstrakcije koja ujedinjuje unutrašnji sa spoljašnjim vizualnim svetom. Njihovu viziju, između ostalih, slede Robert Modervel, Franc Klajn, Sem Frensis i Marija Lasing. Za Rotka se inače kaže da njegova koncentracija na boju i površinu zamalo nije dovela do „ukidanja slikarstva".
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka apstrakcija dobija svoju podršku u novim sferama umetničkog izražavanja: akcionizmu i performansu. Ponajpre inspirisana pejzažima, ova struja, vođena velikim imenima poput Vilema de Kuninga i Gerharda Rihtera, donosi interesantne rezultate u eksperimentisanju intenzivnim bojama. Od kraja druge polovine prošlog veka apstraktno slikarstvo doživljava svoju renesansu u radovima Gerharda Rihtera, Rosa Bleknera, Bernarda Frizea i pre svega Šona Skalija i Agnes Martin. Radovi ovih umetnika, ali i platna Džaspera Džounsa, Filipa Gustona, Rebeke Horn i Lija Krasnera, takođe se nalaze na displeju izložbe.
Izložba „Mone–Kandinski–Rotko" nalazi se na programu bečke galerije BA–CA do kraja juna ove godine.
Marina Bauer
[objavljeno: 12/04/2008]
