Izvor: Blic, 20.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Put u središte mozga
Put u središte mozga
Kako ući u sve meandre mozga i izlečiti oboljenja koja su posledica njegovog propadanja, prirodnog ili slučajnog, od Parkinsonove bolesti do skleroze i raznih vrsta paraliza? Tim pitanjima nauka se intenzivno bavi poslednjih 20-30 godina, dok je tokom poslednjih deset sve bliže ključnim otkrićima. Jedan od najuglednijih svetskih istraživačkih punktova koji pokušava da prodre do središta mozga jeste čuveni MIT, Tehnološki institut Masačusetsa u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kembridžu, SAD. Njihovo odeljenje za istraživanje mozga spaja sva najnovija genetička, elektrofiziološka, medicinska i biološka otkrića, a naučnici MIT-a veruju da će u dogledno vreme moći da leče većinu oboljenja mozga koja su posledica propadanja nervnog sistema, a koja su prava pošast modernog doba.
Naučnici veruju da će, na primer, Parkinsonovu bolest u budućnosti moći da leče pomoću genskog pristupa. Smatraju da će medicina jednog dana biti sposobna da natera moždane ćelije da proizvode dopamin, na osnovu konkretnih potreba svakog pacijenta. Ali, do tada će proći još dosta vremena, kaže profesor Emilio Bici, Italijan koji živi u SAD i na čelu je Odeljenja za izučavanje mozga i kognitivne nauke na Tehnološkom institutu Masačusetsa.
- To treba uraditi tako da te ćelije budu u stanju da obezbede normalno funkcionisanje mozga - objašnjava on. - Jedan od problema koji se danas postavljaju pred naučnicima je to da treba da spreče da genetske manipulacije mozga ugroze njegove normalne funkcije. To podrazumeva savršeno poznavanje njegovog funkcionisanja, a to još uvek nije slučaj. Šta je to što još uvek ne uspevamo da otkrijemo? Za početak, kako to da ćelije centralnog nervnog sistema ne rastu, za razliku od ćelija perifernog nervnog sistema?
Zna se da će krajevi perifernog nerva nastojati da srastu ako se preseku. Ali to se ne događa ako se isti eksperiment uradi sa ćelijama centralnog nervnog sistema. Pošto ne rastu, ćelije mozga se ne regenerišu i to otežava pronalaženje terapija za neurodegenerativne bolesti, kao što su razne vrste paraliza vezanih za promene u centralnom nervnom sistemu. Šta ih koči? Izgleda da postoje molekuli koji sprečavaju rast ćelija zato što moraju da zaštite kontrolni sistem organizma.
Centralni nervni sistem može da se smatra nekom vrstom složene mašine čiji je problem u tome što je nestabilna. Ako mehanizmi koji kontrolišu sistem ne rade kako treba, postoji opasnost da se sve raspadne i da nastane haos. Ako želimo da postignemo da i ćelije centralnog nervnog sistema rastu kao ostale ćelije i da budu u stanju da 'popravljaju' neurološka oštećenja, treba da modifikujemo taj odbrambeni mehanizam. Ako u tome uspemo, bićemo nadomak izlečenja bolesti koje su danas neizlečive.
- Koje su to bolesti? - nastavlja prof. dr Boci. - Mislim na traume koje trajno oštećuju kičmenu moždinu u gornjem delu kičme i dovode do tetrapareze, to jest nemogućnosti da se pokreću ruke i noge. Ukoliko bismo uspeli da promenimo kontrolne mehanizme koji sprečavaju ćelije da se regenerišu i kad bismo mogli da nateramo prekinuta vlakna da počnu da rastu i ponovo se spoje, postigli bismo ogroman uspeh. Zato polažemo velike nade u genetiku i radimo na molekulima koji mogu da blokiraju faktore koji sprečavaju rast nerava. CDC/GB Robot u ruci
Još jedno istraživačko polje na kome radi Bicijev istraživački tim jeste elektronsko premošćivanje povreda kičmene moždine. Njihov cilj je da omoguće ljudima kojima su ruke i noge nepokretne da se ponovo kreću.
Trenutno pokušavaju da proniknu u mehanizme zadužene za motoričke fenomene. Ako postoje lokalizovana oštećenja, mogu da se naprave spoljašnji kontrolni mehanizmi. Zasad je povezan mozak zmijuljice sa robotom koji može da se pokreće na osnovu moždanih nadražaja te životinje. Neki drugi naučnici su ustanovili da elektrode ubačene u delove moždane kore koji su odgovorni za pokret mogu da pokrenu robota.
Zasad je ova tehnika u povoju, ali bi mogla da pomogne pacijentima sa oštećenjima kičmene moždine. Na primer, biće moguće da se veštačka ruka pokreće pomoću signala koji polaze iz mozga i (krećući se izvan organizma) stižu do uda koji želimo da pokrenemo zahvaljujući stotinama elektroda ubačenih ubačenih u moždanu koru. One šalju signale i pokreću mehaničku ruku. Kod životinja ova tehnika funkcioniše, a uskoro će početi eksperimenti i na ljudima sa oštećenom kičmenom moždinoma.
