Izvor: Politika, 01.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Put kojim se ređe ide
Nas, osobe sa invaliditetom život je naterao da se stalno prilagođavamo društvu koncipiranom da bude po meri onih drugačijih
Osobe sa invaliditetom: nekulturno je ne znati da je to sada preporučeni termin. I da treba da su ravnopravne u svemu. Ipak, šta je minimalni socijalni standard koji bi trebalo da je dostupan svakom građaninu Srbije, pa i osobama sa invaliditetom, ma kakav i ma koliko težak taj invaliditet bio?
Pristup zdravstvenim uslugama jednakog kvaliteta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za sve? Svi ćete reći: da. Ali zašto se onda dešava da lekar usred Beograda kaže gospođi u šezdesetim, koja mu se obratila zbog krize visokog pritiska, da ne treba da očekuje da će se neko lomiti oko nje jer ionako, ako se kriza bude produbljivala, nju niko ne može spasti zbog toga što od detinjstva ima paralizu nogu?! Ako, naime, želi podrobnije pretrage, mora da leži u bolnici, a neće imati pristupačan ve-ce i čekaće da na nju dođe red za lopatu, nezavisno od njenih trenutnih potreba.
Kvalitetno obrazovanje? Da, naravno. Da li i kao u slučaju onog deteta kojeg ostala deca ismevaju i zbog koga njihovi roditelji demonstriraju jer ga je škola primila u razred njihovih genijalnih klinaca? On ionako neće razumeti mnogo od onoga što učiteljica predaje jer opština nema novca za asistenta u obrazovanju koji bi mu se posvetio kako bi dete imalo dodatnu pomoć. I šta sa odličnim učenikom koji posle osnovne škole mora da upiše srednju za masere jer je to „najbolje za njega, pošto je slep”. A on je želeo da bude filolog.
Gradski saobraćaj – da, ali koje linije i koja stajališta su pristupačni? Mogu li se ove informacije naći među redovnim servisnim informacijama u novinama?
Pa TV Dnevnik nedeljom, a onda domaća serija koju sa zadovoljstvom prati 80 odsto građana Srbije uz lako meze i pivo. Kako kada nema titla, a ti si gluv?
Koliko Srbija shvata svoju obavezu da građanima sa invaliditetom mora biti dostupan bar prosek postignutog u svim segmentima od značaja za njeno stanovništvo? Da li je uopšte definisano koji je to minimalni paket socijalne sigurnosti i socijalnih potreba ispod kojeg nijedan građanin Srbije ne bi smeo da padne? Pazite, ne radi se o materijalnim davanjima jer ono što finansijski može izbaviti osobu srednjeg doba bez invaliditeta nije ni približno dovoljno nekome kome su zbog invaliditeta svakodnevno potrebni: sanitetski materijal, pelene, asistencija i nekoliko skupih lekova. Tu se misli na specifične dodatke i mehanizme koji moraju postojati da bi osobe sa invaliditetom mogle uopšte da koriste minimalni paket usluga u svim sferama života, a koji je dostupan građanima bez invaliditeta. I da pri tome ne osećaju atak na dostojanstvo i autonomiju, pravo na izbor i ravnopravnost, te da se njihove različitosti uvažavaju.
Dva su uslova da se ovo desi. Država mora da ima precizirane minimalne mere zaštite standarda građana u svim sferama života. One moraju da budu jasne i prihvatljive svim nosiocima vlasti i vladinim zaposlenicima koji moraju iskreno biti posvećeni njihovom poštovanju i primeni. S druge strane, država mora da se konsultuje sa osobama sa invaliditetom o prilagođavanjima koja će njima omogućiti da pristupe tom minimalnom paketu dobara koji koriste i drugi. Niko to ne zna bolje od nas, osoba sa invaliditetom, jer je nas život naterao da se stalno prilagođavamo na društvo koncipirano da bude po meri drugačijih od nas.
Monitoring koji osobe sa invaliditetom redovno vrše odnosi se na oba ova segmenta i kazuje da je komunikacija između predstavnika države i korisnika prilično loša. I da su sami donosioci odluka i osobe sa invaliditetom u svojim redovima nedovoljno složne i da nemaju unutrašnji konsenzus. Dugačak put do sretanja je pred nama.
Ono što ništa ne košta, a može se smesta primeniti jeste – osmeh. Sledeći put kada sretnete osobu sa invaliditetom, umesto da okrenete glavu ili se polomite od treme kako da joj pomognete, osmehnite se i podstaknite komunikaciju sa njom. Tako ćete saznati kako je to živeti u svetu nameštenom da bude prijatan drugačijim od vas. Nasmešite se i njenoj porodici koja snosi najveći teret celoživotnog truda prilagođavanja na sredinu za koju si strano telo. I pomislite, hoću da razmišljam, moram da razmišljam, šta je to što ja mogu da uradim da ove osobe ne izgube svoje dostojanstvo, hrabrost i elan, svoj identitet na tom putu kojim se ređe ide.
Sonja Vasić Radoš
objavljeno: 01.11.2013.
