Izvor: Politika, 02.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pustoš gigantizma
To je ideologija koja ne haje za sitne privrednike i trudoljubive jadnike koje je u ovim gadnim vremenima pogodilo masovno otpuštanje hiljada radnika iz političkih fabrika
Već dvadeset i četiri godine igramo loto u dva kioska, odmah iza ćoška. Ali, evo, pre neki dan došli ovlašćeni organi s pajserima izvalili spone kioska sa trotoarom i odneli sve valjda na neko đubrište. Očajno „ćelavo” došlo to mesto ispred kasapnice. A tako smo bili navikli na kioske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao na mili prizor svoga gradskog zavičajnog kutka. Sad ako hoćeš da igraš loto moraš da se obučeš da odeš na daljinu.
Neka sila sistematski ruši i razara sve objekte „malog urbanizma”. Dok su proterivali ulične tezgaroše, to utočište sirotinjske mase nezaposlenih i u donju srednju klasu bačenih građana, govorili su da je to razumna državna mera protiv „sive ekonomije”. Međutim, pošto su sve ulične tezge slistili i bacili u Tandariju, nisu se zaustavili. Počeli su da ruše i one male kioske, pa čak i građevine u kojima čuče zgrčeni, slabo grejani, ali uporni u borbi za koru hleba, redovne platiše poreza i svih dažbina.
Rušenjem malih objekata tradicionalne beogradske i uopšte gradske privrede obustavlja se deo sitnog ali redovnog poreza koji je državu, opštinsku državu pre svega, potkrepljivao zdravim novcem. Zašto im taj novac nije potreban? Mali je i sitan? I zašto uopšte rušilački napad čak i na male ozidane radnjice?
Očigledno je da se radi o jednom urbanističkom ukusu. Nosioci tog ukusa mrze sve što je malo. Mrze i sve oblike ulične trgovine, pa makar ona bila i u kućicama iz kojih se sliva porez u javne kase. Jer kako razumeti rušenje malog tržnog centra, sastavljenog od dvanaest radnjica, pred palatom bivše službe društvenog knjigovodstva. Te su kućice skladno oblikovale ulični ugao. Rađene su u ne tako davna vremena dok je vladala doktrina „malog urbanizma”, i to na osnovu legitimnih arhitektonskih planova. Moram priznati da su donekle zaklanjale staklenu fasadu palate pred kojom se grče. Ali taj mali „haj-strit”, to sićušno tržno centarče davalo je za uzvrat tom delu Beograda neodoljivi šarm direktne i neposredne kupovine. Tu je bila i famozna radnja sa zanatski pečenim keksom i slatkišima.
Kad polazim unucima, tu sam zastajao na tren (u tome je prednost ulične trgovinice!) i za male pare davali su mi lopaticom u kesu koliko vrsta keksa hoću. Nije ih mrzelo da mere na deset dekagrama! (i to je prednost male radnje iz komšiluka).
U jedno vreme tu je cvetala bogata piljarnica s kvalitetnim i retkim povrćem kao što je hranljivi brokoli. Radnjica s vešom bila je nadomak ribljeg restorančića, najmanjeg u gradu, ali sa jeftinom ribom i ribljom čorbom.
Rušitelji ovakvih centara, koji to rade nezaustavljivom sistematičnošću, bore se za velegrad golemih kućerina. Oni jednostavno u svojoj neukosti ne znaju da je krajem dvadesetog veka ozbiljna filantropska škola proklamovala devizu malo je lepo!
Da je gigantizam tih umova izraz neke političke ideologije sasvim je sigurno. To je ideologija koja ne haje za sitne privrednike, i trudoljubive jadnike koje je u ovim gadnim vremenima pogodilo masovno otpuštanje hiljada radnika iz političkih fabrika, pa se oni kao mačka dočekali na noge i u tesnom socijalnom prostoru našli egzistenciju po kioscima i radnjicama. To je sem toga i ideologija birokratskog gigantizma po autoritarnim sistemima. Sećam se da sam pre 28 godina na sterilnim ulicama privredno i trgovački pustih gradova Rusije sa radošću sreo pod vedrim nebom trgovce sušenom ribom i homeopatskim kutijicama. Svima sam hvalio razvoj stvari u toj zemlji koja je od birokrata onoliko propatila. Ulice su postale toplije, humanizovane okupljanjem građana oko tezgi i malih boksova. To više nisu bili samo nervozni prolaznici koji žure u nigdinu.
A tek „buvljak” u Parizu, svetska atrakcija, kojoj se onoliko divio veliki reporter Egon Ervin Kiš! Taj je ime dobio po starež odeći (punoj buva) koja je zadovoljavala oskudne novčanike sirotinje. I to je ključna prednost sitne trgovine: ona ti daje gaće za sto dinara, pantalone ispod hiljadarke. Na uličnoj pijaci Petikout lejn kupili smo jednom u Londonu bluzu za funtu! Tamo ima i ulična pijaca Portobelo roud, gde sam video da je na prodaju slonovska noga u vidu šamlice. Ima Engleska svoju visoku gospodu, ali se interes niže donje klase i proletarijata, bar trgovački uvažava! Po nepreglednim ulicama Londona, tek ponegde u prepodnevnim satima vidiš malu pijacu na tezgama. Uveče prođeš, tezgi nema: naredili su im da budu na točkovima. Dođu pa odu. Velegradski gigantizam se potpomaže radom malih torbara.
Valjda tome ima nekog razloga.
Raša Popov
[objavljeno: 03/03/2008.]
