Izvor: Večernje novosti, 11.Maj.2013, 22:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pustinjska fantazija Srpkinje u Iranu

Smederevka Sanja Panić može poneti titulu hrabre i odlučne žene. Pre deset meseci čekirala je kartu za Bliski istok, pomirljiva pred strogim teološkim zakonima, uzela titulu selektora ženske rukometne reprezentacije Islamske Republike Irana. Persijski jezik, zveckanje oružjem između Irana i Izraela, napori njene privremene domovine da postane nuklearna sila... Ništa nije razoružalo njenu atomsku volju. - Nisam mnogo razmišljala. Bila sam odlučna da nastavim sa poslom koji najviše volim. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Celog života sanjam da budem deo jedne rukometne fantazije. Pružila mi se prilika da učim i da igram protiv Koreje, Kine, Japana, da steknem trenersko iskustvo. Ko bi to odbio - ističe Sanja. U RK Smederevo, gde je provela život kao igračica, a potom i kao drugi trener muške ekipe, dobila je priznanje pozivom da preuzme kormilo nacionalne selekcije Irana. Najveća strepnja bila joj je činjenica da će umesto muške sada preuzeti žensku ekipu. Možda i veća nego život usred mogućeg ratnog žarišta. - Iako politička situacija u Iranu nije sjajna, straha nije bilo - kaže Sanja. - Posle svega što smo preživeli u Srbiji, ja imam pitanje za vas. Može li jedna Srpkinja da strahuje od nečega? Spakovala sam kofere i nisam zažalila. Prvi susret sa Teheranom, 14-milionskim gradom i drugačijom kulturom, bio je već na aerodromu. - Pravi šok bio je kada mi je aerodromski radnik gestikulacijom pokazao da se zavijem u maramu pre nego što dođem do pasoške kontrole. Sledeći šok - saznanje da se nalazim usred pustinje - podseća se Panićeva. Široke avenije koje seku grad, prezagađen vazduh, zagušen saobraćaj... Ovo je prvi Sanjin doživljaj Teherana. Kaže da je voziti kroz ovaj grad umeće, a preći ulicu pustolovina. - Menadžer mi je dao odličan savet da prelazim ulicu kao Indijana Džons! To je živa istina, ali i neponovljiv šarm Azije - konstatuje naša sagovornica.PRIJATELJI - Imam sjajne prijatelje u Iranu - Bena i njegovu suprugu Nahid, koji se brinu o meni kao da sam im dete. Naš konzul Nikola i njegova supruga Biljana su divni ljudi, koji su mi mnogo pomogli - poručuje Sanja. Lokalni stanovnici govore da je najlepši deo Teherana sever, a Sanja to potvrđuje jer upravo tu živi, podno planine Damavand na 1.600 metara nadmorske visine. Iran je tradicionalno gostuljubiv prema strancima. Reč Teheran znači toplo mesto. Tako su prihvatili i Srpkinju. - Najlepši utisak ostavilo je upoznavanje sa saradnicima, igračicama, ljudima iz kraja. Komunikacija sa puno poštovanja je deo njihove kulture. U mojoj federaciji čak i muškarac, koji po zakonu ne sme da se rukuje sa ženom, ustane i blago se nakloni kada prolazim - otkriva Sanja. Engleski je postao jedini način komuniciranja, sve dok nije savladala malo persijski, uglavnom trenerski rečnik. - Persijski nije težak. Zvučan je, lako se uči. Dosta razumem, sklapam rečenice. Brojeve sam naučila brzo da bih se lakše snalazila u prodavnicama i mogla da pratim sport na televiziji. Uprkos tome što je ženski rukomet tek u povoju, za svoje rukometašice ima samo najlepše reči. - S obzirom na to da sam čitav život radila sa muškarcima koji su vojska, imala sam bojazan. Međutim, Iranke su me impresionirale disciplinom, požrtvovanošću, borbenošću! Obožavam što se nikad ne predaju. Igraće i povređene za svoju zemlju! U stereotipnu sliku krute teokratske države devojka sa ovih prostora teško se uklapa. - Iranke su lepo vaspitane i vrlo obrazovane. Skoro sve studiraju ili su završile fakultete. Porodice ih podržavaju, majke i sestre prate utakmice. Šteta što očevi nemaju priliku da ih gledaju, jer zakon ne dozvoljava da muškarci prisustvuju ženskim utakmicama. Zabranjen je i ženski rukomet na televiziji - priča trener selekcije Irana. I ono na šta se Sanja najteže navikava su strogi islamski zakoni za odevanje žena. - Na maramu i garderobu, priznajem, nisam se navikla. Nošenje marame, dugih rukava, pantalona i tunike na 40 stepeni je veoma teško. Ipak, zakoni su tu da se poštuju - zaključuje Sanja. Osim porodice u Srbiji, nedostaje joj i internet i satelitska televizija, koja je u Iranu zabranjena, kao i "Jutjub" i "Fejsbuk". Prozor u svet menja druženjem sa svojim timom i iranskim prijateljima. PRVENSTVO Sanja je svoje rukometašice vodila na Azijsko prvenstvo u decembru 2012. u Indoneziju, a pripreme su obavile u Smederevu. - Od 12 ekipa, Iran je zauzeo deveto mesto. Za pet meseci rada, popravili smo plasman za četiri mesta. Sada sa kadetskom ekipom treniram za Azijske olimpijske igre, koje se održavaju u avgustu u Kini i za Azijsko prvenstvo u septembru na Tajlandu - otkriva Panićeva.

Nastavak na Večernje novosti...