Izvor: Večernje novosti, 06.Dec.2015, 12:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Puna kuća nasred asfaltnog puta
PARIZOD STALNOG DOPISNIKA: VASIL iz prethodnog života pamti koliko tačno iznosi koren iz broja tri. Ne može, međutim, da se priseti današnjeg datuma. Zna u svakom trenutku i koliko vrede Ludolfov broj, Avogadrova konstanta i šta kaže Njutnov zakon gravitacije. Ovaj poslednji mu, međutim, u praksi često izmiče pod nogama, kad rotacije mesečevih mena izmešaju senke ispražnjenih boca poređanih uz njegov skut po pravilima klasične mehanike. Vasil ne zna ko je danas predsednik u njegovoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << zemlji, niti u državi u kojoj živi. Ne zna šta je to vanredno stanje, niti mu je poznato ko su i šta to rade teroristi. Sleže ramenima u odgovoru na pitanje brine li se da li će neki od njih banuti u njegovu otvorenu kuću. Ne zna više ni šta je to kuća. Živi na asfaltu, a kuća mu je nasred puta. Vasil kao kroz maglu priziva sećanja na prethodni život u kome je davno imao porodicu, automobil, stan i posao. Ne zna u koliko je sati ustajao, ali je siguran da se to svakako događalo. Priviđa mu se, s vremena na vreme, ime žene. Ne pamti njen lik. Pouzdano zna da ga je napustila, ali ne može da se seti zbog čega. Ili je on otišao od nje? Nije mu poznato da li je još uvek oženjen. Vasil u herbarijum uspomena lepi opale listove iz dnevnika na kojima su ubeleženi odlazak supruge, gubitak posla, nagomilani dugovi. Događalo se to u kratkom razmaku. Za tren, sve se urušilo kao kula od karata. Nije samo siguranu redosled. Da li je žena otišla zbog dugova, da li su se dugovi nagomilali zbog izgubljenog posla, ili je zbog posla i poroka zanemario porodicu. Zna da nije otišao automobilom i da deca nisu bila s njim. Vasil je jednoga jutra izašao da se prošeta. Krenuo je da kupi cigarete, i više se nije vratio. I da je hteo, nije imao gde. To jutro je bilo kristalno jasno, ulice tek zalivene, nebo oprano vedrinom. To je bila poslednja uredna slika koju je zapamtio. Vasil od tada vreme broji drugim aršinima. Nekada je živeo među konstantama, sada barata nepostojećim brojevima. Dok nije otišao, vreme je prolazilo. Sad stoji, ne miče se. Vasil živi od milostinje. Sabere metal iz kačketa, pa se časti. Ne prođe dugo, neko se sagne i spusti sitno. Ljudi su darežljivi, a on zahvalan. Vasil ima i s kim da podeli brigu i ljubav. Tu je Džeki, učtivi štenac koji mu ne postavlja pitanja koliko zarađuje, zašto se tako kasno vraća, zbog čega je previše popio i kada misli da plati opomenu za poslednji račun. Samo ljubopitno širi nozdrve i radosno vrti repom. Ovo uopšte ne mora da bude lična Vasilova priča. To je, na ovaj ili onaj način, sa nekim od navedenih elemenata, imenitelj mnogih uličnih sudbina pripadnika najčvršćeg jezgra institucije od petnaestak hiljada pariskih klošara koji nisu imali sreće, snage, hrabrosti i volje da se uhvate ukoštac s pravilima savremenog sveta.
Nastavak na Večernje novosti...
