Izvor: Politika, 25.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pun prtljag aplauza
Vedrina i optimizam krase veliku većinu muzičara – duhovne aristokratije – sa kojima sam sarađivao po svetu i sa kojima sam zajedno tragao za najboljim muzičkim rešenjima. Tu pozitivnu energiju pokušavam da širim u našoj sredini – kaže poznati dirigent Bojan Suđić
REČ MAESTRA
Jedna poveća škrinja bila bi potrebna da se u nju pohrani sve ono što svedoči o uspešnoj karijeri maestra Suđića. Iz tog mnoštva vadimo samo neke podatke: Bojan Suđić >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << diplomirao u rodnom gradu – na beogradskom FMU, usavršavao se kod Ilje Musina u Sankt Peterburgu i Otmara Svitnera u Beču, diriguje našim najvećim orkestrima, sa palicom svojom dosta sveta video, sarađivao sa mnogim domaćim i stranim umetnicima, bio rezidencijalni dirigent Kraljevske opere u Stokholmu (150 predstava), nagrađivan još kao student... Ima i onih vrednih priznanja koja se sastoje samo od nekih „zlatnih” reči. Izdvajamo ove: „On je prirodni talenat sa izuzetnim stilom i sa jednom od najlepših tehnika koju sam video” (Mats Liljeroos, Huvudstedtsbladet, Helsinki).
Ponovo ste tamo gde ste započeli svoju dirigentsku karijeru, u Muzičkoj produkciji RTS-a. Šta se u međuvremenu promenilo – i u Simfonijskom orkestru i u Vama?
– Mnogo toga. Pre više od 20 godina prvi put sam došao u Muzičku produkciju. Sa Horom i Orkestrom RTS-a radio sam najintenzivnije u periodu koji danas često označavamo kao jedan od najkatastrofalnijih u istoriji Srbije. Ipak, bilo je i lepih muzičkih rezultata – uprkos svemu. Usledile su godine kada ću se više posvetiti operskoj sceni i moj boravak u Skandinaviji. Ogromno je to iskustvo, neophodno za razvoj dirigenta i nije me ostavilo nepromenjenog. U međuvremenu, Muzička produkcija se suočila sa gomilom teških problema i realnom opasnošću da se polako ugasi. Rukovodstvu RTS-a sam predložio drugačiji plan koji je prihvaćen, tako da sam u novom timu, sa nedavno preminulim direktorom Dušanom Jovanovićem, započeo nešto što su mnogi kasnije nazvali pravim preporodom Muzičke produkcije, pre svega Simfonijskog orkestra. U sezoni smo više nego udvostručili broj koncerata, repertoar je proširen delima za koja se ranije nije imalo snage, publika je krenula da dupke ispunjava sale... Stigla su i priznanja, a od Vlada Srbije – i pomoć od milion evra za nabavku novih instrumenata. Ono što se, nažalost, nije promenilo to su nepravedno mala primanja naših muzičara.
Često ste na podijumu kada se otvara ili zatvara Bemus, obeležavaju važni muzički datumi... Da li od toga katkad „zadrhti” vaša palica?
– Imao sam privilegiju da se tokom karijere suočim sa teškim i raznovrsnim dirigentskim izazovima. Bilo je tu ogromnih ansambala, stadiona punih publike, solista i orkestara iz samog svetskog vrha, veoma složenih partitura... Kao što se sportista prekali u teškim mečevima tako je i sa muzičarima, svako novo iskustvo doprinosi osećanju da je sve to normalno obavljanje svog posla. Usredsređivanje na samu muziku i ideal kojem težimo na koncertu čini da se sve ostalo zaboravlja. „Značaj trenutka” za mene često nije povezan sa pompom koja prati određeni događaj. Osvajanje željenog kvaliteta u muzici koja je tehnički i interpretativni izazov, te pravi kontakt sa muzičarima, svakako su najveći stres i razlog da palica možda i „zadrhti”.
Kako se i zašto mladi Bojan Suđić opredelio za dirigentsku karijeru?
– Već u gimnazijskim danima muzika je pobedila sve ostale „sigurnije” životne opcije i zanimanja. Bilo je samo pitanje šta izabrati. Moj izbor je bio posledica i aktivnog pevanja u horu „Lola Ribar”, gde sam i iskusio tu čudesnu interakciju između dirigenta i ansambla. Verovatno sam u sebi već tada osetio, pored neophodnih muzičkih sposobnosti, i one vanmuzičke osobine koje uspešan dirigent mora da poseduje. A biti dirigent podrazumeva iskušenja koja su neretko prilično udaljena od nota i muzike.
Danas ste Vi i profesor dirigovanja. Šta prvo naučite svoje studente?
– Pre svega – zanat. Da bi dirigent mogao da se izrazi mora da nauči tehniku kojom će jasno da komunicira sa ansamblom. Tek kad se to savlada, može da se pređe na sveobuhvatno i postepeno građenje dirigenta – proces koji traje dugo i koji se ne završava na studijama. Nije slučajno da su najbolji dirigenti većinom osobe u poodmaklom životnom dobu, suprotno pojavi velikog broja mladih solista – virtuoza koji osvajaju svet. Dirigentska tehnika je samo osnova, samo fond osnovnih reči kojima kasnije dajemo smisao i stavljamo ih u ispravan kontekst muzičkom zrelošću i širokim spektrom različitih znanja.
Mnogo je koncerata i dirigovanja, ali uvek postoji ono – „najvažnije”. Šta je to za Vas u godini koja je počela...?
–Upravo se zajedno sa orkestrom suočavam sa velikim izazovom na večerašnjem koncertu na Kolarcu. Dve simfonijske poeme Riharda Štrausa, „Tako je govorio Zaratustra” i „Život junaka”, postavljaju pred muzičare veoma visoke zahteve. Orkestar ih nikad nije svirao, što dodatno otežava stvar, ali je ovo i dobra prilika da se ansambl kali i podigne na višu stepenicu kvaliteta i samospoznaje. Tu je i osnovni povod za izvođenje ovih kompozicija: saradnja sa violinistom Sretenom Krstićem, svakako najpozvanijim, da nam sa mesta koncertmajstora i soliste pomogne da što bolje shvatimo ovoga kompozitora i prenese nam svoja iskustva koja je stekao u Štrausovom Minhenu, radeći sa najvećim svetskim dirigentima upravo ovaj repertoar.
I Vi ste dosta radili u svetu, putovali. Šta je ono najdragocenije što ste u svom muzičkom „prtljagu” poneli kući?
– Ono što prvo pada u oči u zemljama koje neguju kulturu i muziku jeste velika posvećenost svakog muzičara, neprestani rad na sebi i uživanje u bavljenju ovim najlepšim poslom na svetu. Vedrina i optimizam krase veliku većinu muzičara – duhovne aristokratije – sa kojima sam sarađivao po svetu i sa kojima sam zajedno tragao za najboljim muzičkim rešenjima. Svakako da su mi priznanja umetnika sa kojima sam radio bila najveća podrška i motivacija. Kada vam ceo orkestar dugo i bučno tapše, i posle probe i posle koncerta, kada svi žele da se sa vama lično pozdrave, kada doživite da vam prvi hornista veoma uglednog orkestra pred svim kolegama, i uz njihovo vidno odobravanje, kaže kako za 35 godina svog staža nije svirao sa boljim dirigentom... – to nije isprazno laskanje, nikom potrebno, već dokaz da ste tim ljudima podarili ono najvrednije što imate, a da su njihova srca bila otvorena da to prime i vrednuju. Najpohvalnija novinska kritika ne može zameniti taj osećaj ispunjenosti, najdragoceniji trajni „prtljag” koji nosim u sebi i pokušavam da ga kao pozitivnu energiju i posvećenost muzičkoj lepoti širim i u našoj sredini. To nije uvek lako. Naši su muzičari navikli na loš tretman i nedovoljno poštovanje sredine za posao kojim se bave. Gurnuti na marginu, oni su opravdano nezadovoljni svojim položajem u društvu, što ih često sprečava da punim srcem i sa entuzijazmom daju svoj maksimum. To i jeste razlog zašto sam ovde sa posebnom pažnjom birao komunikativnu muziku, koja vraća publiku u sale i – vraća dostojanstvo nama, „deci” umetničke muzike.
Muharem Šehović
[objavljeno: 26/01/2008]
