Izvor: Politika, 07.Nov.2010, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pucnji na zadušnice
Oko pedesetak Srba izbeglih iz sela Mušutišta obišlo je ostatke grobova svojih najbližih. – Rafalna paljba kao opomena
Suva Reka, varošica u Metohiji, i njena okolina najčešće se pominju po svirepim zločinima, a gotovo niko ne pominje nekoliko sjajnih spomenika oko čijih ruševina u selu Mušutištu su juče, na Mitrovske zadušnice,stajali nekadašnji žitelji ovog mesta, njih oko 50.
Odjednom na groblju i u porti porušene crkve Uspenja Presvete Bogorodice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << začuli su se rafalni pucnji iz automatskog oružja.
Na trenutak su se svi zaledili: i oni oko crkve, i policija, i austrijski Kfor, a iz šikare su užurbano počeli da se vraćaju meštani koji su tražili grobove svojih bližnjih. Čini se da je onaj ko je pucao bio jako blizu. Niko ništa nije pitao, niko nije prilazio policiji ili Austrijancima, svi su ćutali, nije bilo panike. Više radi prekida tišine neko je dobacio policajcu: „Šta je ovo?” Samo je slegnuo ramenima, okrenut prema miniranom parohijskom. Nekoliko minuta kasnije kroz urušenu crkvenu kapiju ušle su specijalne snage policije i otišle kroz grobljanski gustiš.
– Nije se ovo ranije događalo. Mi samo izlazimo na groblje, valjda hoće da nam poruče da nismo dobrodošli na svoje, da nas zastraše – smatra Dragoljub Milošević, predstavnik opštine.
Oni su napravili plan za povratak u Suvu Reku u kojoj danas ne živi nijedan Srbin. Početkom naredne godine gradiće se četiri kuće kao prihvatilište za sve one koji žele nazad u svoj dom. Za sada grupno odlaze, kroz svoj uništeni zavičaj.
Dvadeset godina ranije, jedne slične lepe jeseni, stajao sam sa anglistom Petrom Pendom u ovom hramu. Gledali smo na njenom zidu čudni portret nekog vizantijskog svetitelja, stariji i uspeliji od većine gračaničkih ili dečanskih likova i ostvarenja.
Sada na ruševinama ovog hrama gore sveće raseljenih Srba koji su došli u zavičaj zbog jesenjih zadušnica. Od lepih fresaka, nastalih oko 1315. rukom nekog odličnog majstora, ostao je samo prah i gomila kamenja, sige i opeke. Ljudi tako stoje i obilaze oko crkve kao oko pokojnika, jer većina ne može da u zaraslom groblju pronađe humke svojih rođaka.
Đurđana Rašković u ruci je držalafotografiju svog oca Branislava, nestalog 1999. godine.Nije hteo da napusti selo. Od njega sam kao student književnosti zapisivao neke stare pesme ovog kraja i nikad mi nije bilo jasno šta je taj veseli čovek u trenutku izmislio, a šta je čuo od svog oca i dede.
– Jedanast godina mislim na njega i tražim ga koliko mogu. Nikom on ništa nije uradio. Mnogo mi je teško, a i razbolela sam se –priča njegova ćerka koja sada živi u okolini Beograda.
– ’Ajde, slikaj me ovde. To je moja kuća –kaže jedan deda, a iza njega samo betonske grede pretekle od kuće.
– Nije to tvoja kuća. Ona je niže sto metara, to je moja kuća –objašnjava mu pravi vlasnik i svi počinju da se uglas smeju. Policija požuruje zaostale po crkvenom dvorištu, jedna žena se okreće prema crkvištu i krsti se. Iza nje u gomili, u blatu ostaje zatrpana čitava galerija likova, kao što zatrpane ostaju i stisnute emocije ovih ljudi. Nikom ovde ništa nije jasno.
Šta je zapravo hteo pre gotovo sedam stotina godina taj srpski vlastelin Dragoslav sa svojom ženom, sinom, kćerkom? Zašto je gradio i onako skupe slikare plaćao u ovoj zabiti, zašto je baš on na zidovima svog hrama želeo da ima najlepše freske Milutinovog doba? Otkud tom slikaru hrabrost za „smele poteze i uznemirenost oblika“, kako, vekovima kasnije, to slikarstvo na svetloplavoj podlozi vidi neki savremeni likovni kritičar. Zašto su ljudi ovog veka odlučili da to nestane? U šta će se pretvoriti emocije ovih raseljenih nesrećnika? Šta je to i poražene i pobednike bacilo u blato, da se ne prepoznamo, da se ne sačuvamo?
Čovek koji je pucao više sigurno nikad neće moći da stane ispred onog portreta u hramu, ali će sigurno pogledati u lica ljudi bez zavičaja kao u sopstveni poraz ili pobedu – svejedno je.
Živojin Rakočević
objavljeno: 07/11/2010
