Izvor: Danas, 12.Okt.2015, 20:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Psihoanaliza putinofilije
Naša današnja tema je - putinoljublje. Namerno nisam napisao rusofilija zato što u rusofiliji, samoj po sebi, nema ništa loše. Osim hemofilije, sve druge "filije" - uglavnom su dobre; u svakom slučaju mnogo su bolje od raznoraznih fobija; druga je stvar što su ukusi različiti, a strasti uzavrele, pa "filije" ponekad završe u fobijama. Evo, recimo, kad su u pitanju ruska književnost, ruska religiozna filozofija i još štošta rusko - uključujući, naravno i Ruse, Beloruse, votku i balalajke >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << - i moja je malenkost čist rusofil. Ali kad je u pitanju ruska politika (jednina je namerna jer se TO ne menja), vrlo sam, da kažem, skeptičan. Teška je to politika! Ni Rusima nije laka. Nikome, uostalom...
Osim ovdašnjim putinoljupcima koji se - viđi sad vraga su sedam binjišah - listom smatraju srpskim patriotima. Nešto mi tu ne štima! Ako si, brate, srpski nacionalista, onda si u obavezi da za idola/uzora/duhovnog vožda izabereš neku "jaku" ličnost iz srpske istorije, a bar u takvima ne oskudevamo. Uzmimo, recimo, mog omiljenog srpskog tiranina, Kodžu Miloša. Po svim parametrima tirjanstva, Vladimir Vladimirovič nije Kodži ni do kolena, a opet - Miloš čami u zaboravu, dočim Putinov kult cveta li cveta.
Da li ste se možda zapitali zašto je tome tako? Ja jesam! I - šta kažem? Šta sam zaključio? Zaključio sam da je Kodžin problem bio u tome što nije imao atomsku bombu. Došlo mi je naprasno iz dupeta u glavu da u srpskoj putinofiliji ima poprilično koristoljublja i da srpske patriote ne privlači toliko Putin koliko vatrena moć kojom raspolaže i ideja (slična CSN-u u Pazovi) da bi Vladimir Vladimirovič tu moć mogao upotrebiti na "našu polzu".
Ni to nije bio kraj mojim psihoanalitičkim zaključivanjima. Učinilo mi se u jednom trenutku da srpski patriotizam i nacionalizam u stvari uopšte ne postoje i - još crnja i gora stvar - da su srpski nacionalisti zapravo anacionalni. Šta me je navelo na takvu pomisao? Psihoanaliza, eto šta. Turio sam srpski nacionalizam na Frojdov kauč i primenom Frojdove metode došao do saznanja da - sa izuzetkom maglovite floskule "sve što je srpsko" - u srpskom nacionalizmu nema ništa srpsko i da je taj nacionalizam smesa mržnje prema Hrvatima, Albancima (___________dopisati ako sam nekog zaboravio) i ljubavi prema Rusiji i Putinu. Kako god da okreneš, duša i um srpskog nacionalizma nikada nisu tamo gde bi trebalo da budu - u Srbiji, na njenim izlokanim džadama, u njenim ruševnim bolnicama, derutnim školama i fabrikama zaraslim u korov. Uvek su na nekom drugom mestu. Sve nešto mislim da tome nije bilo tako, možda bismo i mi, Srbi, imali atomsku bombu, pa bi Putin bio srboljubac, a ne patriotski vlažni san.
