Izvor: Blic, 08.Feb.2017, 21:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Psi nisu ZLOPAMTILA
Priroda je pse kreirala kao „optimiste“ što znači da brzo zaboravljaju ono što je za njih bilo ružno, ali samo pod uslovom da vezu između uzroka i ishoda neke situacije nisu upamtili kao nešto loše. Kada se pas prvi put vozi kolima do veterinara, a prvi pregled upamti kao neprijatan, za njega će svaka vožnja kolima biti neprijatna.
Vlasnici, ali i ljubitelji pasa, skloni su da našim četvoronožnim najboljim prijateljima pripisuju ljudske osobine i da njihova ponašanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tumače kao svesne namere ili emotivno delanje. Mnogi pse doživljavaju kao sebi ravnima. Tako često i precenjuju kapacitet njihove memorije i nisu svesni da psi zapravo nemaju umne veštine niti poseduju mudrost, iako odlično čitaju namere ljudi, piše na sajtu MAGAZIN PAS.
Na ovakav stav umnogome utiču potresne priče koje smo nebrojeno mnogo puta pročitali, a koje govore o tome kako psi nakon smrti svog vlasnika ne žele da napuste njegov grob, ili kako nakon mnogo godina prepoznaju osobu koja ih je zlostavljala ili na drugi način povredila. Nije retkost ni da psi svoje vlasnike prate hiljadama kilometara, ili da nakon nekoliko meseci pronađu put do kuće.
Međutim, kada emocije sklonimo u stranu i razmišljamo racionalno, pitanja koja se nameću jesu šta sve psi zaista pamte, kako funkcioniše njihova memorija, koliko dugo pamte pozitivna ili negativna iskustva, i kako na njih reaguju.
- Mada smo skloni da našim najvernijim prijateljima-psima pripisujemo ljudske osobine, ipak ne bi trebalo da padamo u očajanje kada saznamo da psi nemaju baš zavidnu moć pamćenja kada su u pitanju kratkotrajne aktivnosti – kaže dr Marijana Vučinić, profesor na predmetu ponašanje, dobrobit i zaštita životinja na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu. - Pri učenju ponavljanja određenih kratkotrajnih aktivnosti (kratkotrajno učenje ponovljeno samo jednom), psi će zaboraviti tu aktivnost za svega nekoliko desetina sekundi do pet minuta. Šta više, neće je ni ispoljiti, odnosno obaviti na način na koji su toj aktivnosti učeni, već ako budu prinuđeni da je obave to će uraditi na sebi lakši način. Na primer, psi koji su na kratko u lavirintu učeni da pronađu hranu, pri ponavljanju ove aktivnosti neće ići do hrane kroz lavirint, tj. posle dva minuta neće ni znati kako da dođu do nje, ali će zato iskočiti iz lavirinta i hranu pokušati da pronađu sa spoljne strane. Ovakvo ponašanje pasa je možda i racionalno s aspekta preživljavanja. Jednostavno je dovoljno da se protumači kroz sledeće pitanje: Zašto bi se pas mučio da do hrane dođe kroz lavirint kad je jednostavnije da iz njega iskoči i da ga do hrane vodi njegovo izuzetno jako i precizno čulo mirisa?
Naša sagovornica objašnjava da psi stvaraju predstavu o svetu u kojem žive na osnovu čula mirisa.
- Upravo zbog ovog kratkotrajnog pamćenja pri učenju pasa na poslušnost (vaspitanje), pogrešno ga je grditi posle nekoliko minuta od pogrešno ispoljenog oblika ponašanja jer se on više ne seća šta je to pogrešno uradio u proteklom vremenu, već upozorenje grdnjom treba da usledi odmah– kaže dr Vučinić. - Isto je pogrešno i nagrađivati ga dva do pet minuta posle pravilno ispoljenog oblika ponašanja. Kazna ili nagrada treba da uslede odmah. Kratkotrajno pamćenje kod psa najduže može biti prisutno upravo od pet minuta do dva sata.
Osećaj za vreme
Mnoge zanima i da li psi mogu da upamte vreme, odnosno, da li znaju kada ćemo se vratiti kući s posla i kada je vreme za večeru. Naša sagovornica ističe da iako psi sa velikom tačnošću mogu da predvide vreme obroka, ova predviđanja nisu u vezi sa pamćenjem vremena, već pre sa biološkim ritmom i mehanizmima kojim biološki ritam kontroliše nagone pasa.
- To znači da psi ne poseduju sposobnost kao i ljudi da se sećaju događaja iz prošlosti i sekvenci tih događaja, kao što ne poseduju ni sposobnost da planiraju događaje za budućnost – objašnjava profesorka Vučinić. - Jednostavno, psi žive u sadašnjosti vođeni svojim nagonima. Pas ne planira da večera u 19 časova. Pas će, jednostavno, jesti kada je gladan, odnosno kada ga njegov nagon za glad pokrene da traži hranu. Istina je i da ponašanje i navike vlasnika dosta utiču na ponašanje pasa, a sve je posledica usklađivanja biološkog ritma psa s biološkim ritmom svojih vlasnika, i to onako kako vlasnik nametne. Tako pas pamti radnju za koju je obučavan da je izvrši, ali ne pamti događaje koji su vezani za proces učenja. On jednostavno pamti postupke koje treba da obavi, a kako je to naučio u životu jednog psa nije bitno. Bitno je da poveže da mu pravilno obavljena aktivnost donosi privilegije u vidu prijatnih iskustava, koja na prvom mestu garantuju preživljavanje, tj. opstanak u životu.
Kako psi uče
Profesorka Vučinić objašnjava i da psi uglavnom uče povezivanjem (asocijativno učenje), pa će i pamtiti tako što će istovremeno stvoriti utisak o dva bitna stimulusa, dve bitne posledice. Odnosno, stvoriće utisak ishoda određenih oblika ponašanja i situacija ili – i uzrok i ishod. Asocijativno pamćenje je usmereno na pozitivna i negativna iskustva.
- Što je povezanost dve okolnosti jača, to je i pamćenje duže. To znači da je kod pasa prisutno i dugotrajno pamćenje. Podjednako dugo će da pamti i prijatna i neprijatna iskustva vezana za neku aktivnost, a što su ona bila jača-to će duže da ih pamti. Na primer, ako pas njuškanjem istražuje neki predmet u svojoj okolini i istovremeno deluje neki jak stimulus koji ga uplaši, pas će se do kraja života plašiti tog stimulusa koji je delovao dok je njuškao, ali i predmeta koji je njuškao. Kada se pas prvi put vozi kolima do veterinara, a prvi pregled veterinara upamti kao neprijatan, usled asocijativnog pamćenja za njega će i vožnja kolima svaki sledeći put biti neprijatna.
Kako objašnjava naša sagovornica, asocijativno učenje se posebno može primeniti i na kažnjavanje pasa, odnosno na sve oblike zlostavljanja pasa.
- Pas pamti signale/stimuluse koji su doveli do neprijatnih iskustava i generalizuje ih, ali ne pamti kada su se ona desila. Pas koji se plaši praska petarde može da se plaši i grmljavine, i pucnja, i automobilske sirene – kaže dr Vučinić. - Pas pamti izgled svog vlasnika zahvaljujući pamćenju njegovog ličnog dela glave. Pas tako može da upamti izgled osobe koja ga je zlostavljala, pa će mu svaka slična osoba predstavljati izvor opasnosti kao i svaka slična okolnost pod kojom je prvi put iskusio neprijatnost, pod uslovom da je prvi put napravio asocijaciju. Priroda je pse kreirala kao „optimiste“ što znači da brzo zaboravljaju ono što je za njih bilo ružno, ali samo pod uslovom da nisu napravili vezu između uzroka i ishoda upamćenog kao nešto loše. Mada poseduje sposobnost vizuelnog pamćenja, pas svog vlasnika pamti i po mirisu čak i nedeljama pošto ga ostavi u prihvatilištu.
Nagon za opstanak
Ako se tokom života traume često ponavljaju, onda i nije bitno da li ih pas pamti ili ne pamti, već je bitno da traumatična iskustva i sve što pas doživljava kao izvor neprijatnosti dovode do poremećaja i patoloških oblika ponašanja pasa. Svakako da ovi poremećaji i patološki oblici ponašanja mogu negativno da se odraze i na vezu psa sa vlasnicima, a posebno sa novim vlasnicima koji ne poznaju istoriju života novousvojenog ljubimca.
- Upravo zato bi prihvatilišta trebalo da poseduju stručnjake za procenu i modifikaciju ponašanja pasa – naglašava profesorka. - U ovakvim slučajevima pas se ne rukovodi pamćenjem već bržom strategijom koja mu omogućava preživljavanje, a to je nagon za opstanak u životu. Na osnovu tumačenja signala koje kod ljudi prepoznaje veoma dobro, jer je kroz evoluciju visoko socijalizovan sa čovekom, pas može da pretpostavi njihove namere i da odluči kako će u tom trenutku reagovati. Njegova strategija preživljavanja odlučuje da li će nekom prići, da li će od nekog pobeći ili će nekog ujesti. Pas to ne planira već jednostavno instinktivno reaguje kako bi sebi obezbedio sigurnost i opstanak u životu.
Vaspitanje i dresura
U toku života sa vlasnikom pas se vaspitava kako da se ponaša u kojoj situaciji i kako da reaguje na komande. Vaspitanje i dresura pasa tako za cilj imaju da urede ili unaprede nagone pasa.
- Svaka pogrešno napravljena asocijacija sa stimulusima koji se koriste u vaspitanju i dresuri može da dovede do poremećaja ponašanja – upozorava dr Vučinić. - Poremećaji ponašanja i patološki oblici ponašanja su posledica loših telesno i emocionalno stečenih iskustava i asocijacija koje je pas napravio sa određenim stimulusima, odnosno signalima koji su delovali za vreme sticanja tih iskustava. Vaspitanje i dresura bi, u suštini, trebalo da predstavljaju načine kontrole nagona pasa i da olakšaju da se oni ispoljavaju na način koji najviše odgovara vlasniku. Oba procesa se obavljaju uz pomoć asocijativnog učenja tako da greške u vaspitanju i dresuri pasa mogu posledično da dovedu do promena ili poremećaja, pa čak i do patoloških oblika ponašanja koja mogu da budu rizična za vlasnike i druge osobe ili druge životinje.
Novi život napuštenog psa
Kada razmišljaju o udomljavanju napuštenog psa, mnoge ljude brine da li je pas socijalizovan, da li ima neke poremećaje u ponašanju ukoliko je imao težak život i da li će se pas uklopiti u njihovu porodicu. I u korenu ovih pitanja leži strah da su psi zapamtili negativna iskustva i da neće moći da ih se otrgnu, ma koliko im život nadalje bio siguran i udoban.
- Iz svog iskustva s udomljavanjem životinja mogu da kažem da napušteni psi nemaju problem da se prilagode životu u novoj porodici – kaže Nataša Vukmirović iz udruženja Link plus. - Videla sam veliki broj pasa koji se toliko brzo uklopio da je delovalo kao da pamte samo dobra iskustva iz svog prethodnog života, iako su na ulici mnogo toga ružnog doživeli-od šikaniranja i teranja, do povređivanja. Čovek je taj koji najčešće izaziva bol, strah, stres i patnju životinja na ulici. Nisam srela zahvalnije biće od psa kom sam posvetila malo pažnje ili ga nahranila. Pas veruje čoveku, a čovek je taj koji njegovo poverenje izda, pa ga povredi, prevari ili napusti. Uprkos tome, pas je u stanju da ponovo veruje čoveku, istom ili drugom, da ga sledi, sluša, raduje se svakom susretu s njim. Retki su psi koji imaju ozbiljan problem u ponašanju, ali ni s njima nije sve izgubljeno, jer takve pse obično usvoje posvećenici koji pomažu napuštenim psima. Uz pomoć stručnjaka i mnogo vremena i ljubavi, najčešće i takvi psi mogu da postanu odani kućni ljubimci koji ne prave problem ni ljudima niti drugim životinjama.
Naša sagovornica naglašava, međutim da je veoma zabrinuta poplavom osoba koje za sebe tvrde da su dreseri, vaspitači i treneri pasa, a koji nemaju nikakvo formalno niti neformalno obrazovanje kada je u pitanju ponašanje ili obuka pasa.
- Tu zapravo leži opasnost za pse s problemima u ponašanju, kao i za ljude koji žele da im pomognu pa angažuju ovakvog navodnog stručnjaka – upozorava Vukmirovićeva. – Uvek se dobro raspitajte čiju pomoć da zatražite ukoliko vaš pas ima neki problem u ponašanju, jer će vam samo stručnjaci zaista pomoći.
Svest
Dr Marijana Vučinić naglašava da kod pasa nisu prisutne umne veštine i mudrosti koje se stiču učenjem u školi kao što je to slučaj kod dece. Pas će na ulici prići osobi koja mu nudi hranu. Međutim, pas nema svest o tome da hrana može da bude opasna za njega ako je u nju stavljen otrov. On nema svest o tome da ne prilazi zlonamernim osobama, piše na sjtu MAGAZIN PAS.
- Jednostavno, rukovođen svojim nagonima on prilazi svakoj osobi kada očekuje prijatnost. Ova reakcija je opet posledica nagonskog ponašanja čiji ishod treba da bude ili sticanje neke prijatnosti ili izbegavanje neke neprijatnosti. Ovo ne važi za plašljive pse, koji su prethodno napravili asocijaciju između signala koje ispoljava čovek ili izgleda čoveka i loših posledica za psa ako je prišao čoveku – objašnjava naša sagovornica.
.jpg)
