Izvor: B92, 22.Apr.2021, 20:35

Prvi svetski rat i oružje: Koliko je zapravo bio smrtonosan otrovni gas

Gas je prestrašio vojnike u Prvom svetskom ratu, ali je ubio relativno malo njih, barem na zapadnom frontu. Pa zašto je to bilo jedino oružje iz Prvog svetskog rata koje je trebalo zabraniti?

Prvi veliki napad gasom u ratu izveden je pre nešto više od 100 godina u današnjoj Poljskoj.

Gas je ubrzo postao rutinsko obeležje rovovskog rata, užasavajući vojnike više nego bilo koje drugo konvencionalno oružje.

Ali da li je stvarno bio toliko smrtonosan >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kao što govori njegova strašna reputacija?

"Kad su prvi put oglašena zvona 'uzbune za upotrebu gasa', odjednom sam se setio između ostalog što prođe čoveku kroz glavu u takvim trenucima da je Henri Peti pred bitku kod Azenkura kleknuo i pomolio se… i upravo sam to i ja uradio", napisao je kapetan I. I. Simeons u decembru 1915. godine.

Profesor Edgar Džons iz Kraljevskog centra za istraživanje vojnog zdravlja u Londonu pronašao je brojne primere u kojima se strah od gasa širio kao virus.

U septembru 1915. godine, poručnik Dž. L. Grant, medicinski oficir Londonskog škotskog puka, morao je da izađe na kraj sa velikim brojem oficira i vojnika koji su mislili da su pretrpeli napad gasom, ali nisu iskazivali nikakve fizičke simptome.

"Izlečio" je svakog od njih placebom.

U februaru 1918. godine, jedan vojnik 1/22. Londonskog puka dobio je upalu grla i prijavio da je pretrpeo napad gasom.

Iako nije bilo izveštaja o napadu gasom, izbila je panika - i u roku od svega nekoliko sati, 67 od 105 ljudi u jedinici evakuisani su kao žrtve gasa.

"Mislim da je to jedno zastrašujuće naučno dostignuće, sama pomisao na to da vam se uvlači u sistem i ne možete da ga vidite, za razliku od parčeta šrapnela ili rane od bajoneta", kaže Džons.

Slika Džona Singera Sardženta kolone oslepljenih vojnika postala je poznata po upečatljivom naslovu: "Otrovani gasom".

Danas ona deluje kao vizuelna osuda užasa upotrebe gasa u ratovanju.

Međutim, Ričard Slokomb, viši kustos za umetnost u Imperijalnom ratnom muzeju, gde je slika izložena, objašnjava da je Sardžent imao sasvim drugačije namere.

"Slika je trebalo da prenese poruku da je rat bio vredan svega i da je doveo do boljeg sutra, višeg cilja, da nije bio užasnog rasipanje života", kaže on.

"To je slika prepuna simbolizma. Privremeno slepilo bilo je metafora, polureligiozno čistilište britanske omladine na putu do uskrsnuća.

"Možete da vidite konopce šatora poljske bolnice i kako ljude vode ka njemu."

Statistika o žrtvama naizgled potkrepljuje ideju da je gas bio manje smrtonosan nego što je možda ukazivao vojnički strah od njega.

Ukupan broj smrti u ratu britanskih i vojnika Carstva izazvanih gasom, prema Imperijalnom ratnom muzeju, bio je oko 6.000 - manje od trećine poginulih Britanaca prvog dana bitke na Somi 1916. godine.

Od 90.000 vojnika ubijenih gasom na svim stranama, više od polovine bili su Rusi, od kojih mnogi možda nisu ni bili opremljeni maskama.

Mnogo je više vojnika bilo povređeno.

Nekih 185.000 pripadnika britanske i francuske vojske klasifikovani su kao žrtve gasa - 175.000 njih u poslednje dve godine rata kad je počeo da se koristi iperit.

Ogromna većina se, međutim, zadovoljavajuće oporavila.

Prema Imperijalnom ratnom muzeju, od otprilike 600.000 invalidskih penzija koje su se i dalje isplaćivale britanskim vojnicima 1929. godine, samo jedan odsto davao se onima koji su bili klasifikovani kao žrtve gasa.

"Gas iskazuje i elemenat neigranja odlučujuće uloge, tako da je naprosto lakše… ne baviti se troškovima obuke i zaštite od njega - prosto je lakše ako se ljudi samo slože da ga zabrane", kaže Ijan Kikuči.

Ali Edgar Džons se ne slaže s tim.

U leto 1917. godine, gas je dovodio do značajnog broja žrtava, tvrdi on, uklanjajući ljude sa bojišta na šest do osam nedelja, zauzimajući krevete i medicinske sestre, i trošeći značajne resurse.

A bio je koristan i kao psihološko oružje, kaže on.

"U ratu iscrpljivanjem, moral je ključan, a ovo je bio pokušaj da se podrije moral."

Kad se sve sabere i oduzme, kaže Džons, bio je zabranjen zato što "nije bio sasvim podoban".

Džeremi Paksman misli da su oba faktora igrala ulogu - prevashodno zgražavanje, kaže on, ali bilo je i opšteprihvaćeno da gas nije ispunio očekivanja.

"Razlog zbog kog je zabranjen bio je što je prilično groteskno oružje.

"Ženeva je bila pokušaj da se civilizuje rat", kaže on.

"Gas nije funkcionisao - i smatrao se nevojničkim."

Vilfed Oven je na frontu bio poručnik Drugog bataljona Mančesterskog puka, od januara do maja 1917. godine, kad se onesvestio od eksplozije i dobio dijagnozu kontuzije.

Pisao je često i živopisno majci Suzan o tome čemu je sve prisustvovao.

"Oven se generalno nije snebivao da opiše šta mu se sve dešavalo na frontu.

"U jednom pismu majci on kaže da nije samo na frontu, već je 'ispred svih frontova', na ničijoj zemlji", kaže doktor Stjuart Li.

Da li je, dakle, Oven pisao bilo kome o onoj vrsti napada kao što je opisana u "Dulce"?

"Odgovor je ne i to je jedna od velikih misterija.

"U jednom pismu majci on pominje da se našao pod blagim dejstvom granate sa suzavcem, ali to je jedina referenca i jedino pominjanje napada gasom bilo koje vrste", kaže Li.

Zvanični ratni dnevnik Drugog bataljona Mančesteraca ne pominje nikakve napade gasom u periodu dok je Oven bio na prvoj liniji fronta 1917. godine.

Osnova za njegovu najslavniju pesmu ostaje misterija.

Oven se vratio na front u avgustu 1918. godine i pominje napade gasom najmanje tri puta u pismima napisanim u oktobru 1918. godine - ali to je bilo godinu dana nakon što je napisao "Dulce et Decorum Est".

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...