Izvor: Politika, 30.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi pogled na grad
Vreli jul se stuštio na Savsko pristanište, rečni izlaz u Beograd, prvi utisak za goste koje dolaze iz raznih zemalja da baš tu kroče u grad o kome su samo čuli, čitali i videli na televiziji ono što im je ponuđeno. Sada će, možda, ta slika biti izmenjena kada ugledaju istrošenu Karađorđevu ulicu: kvrgave šine i tandrkave tramvaje, kamiončine i autobuse, ispod Brankovog mosta je često gužva, zastoj. Neka se prećuti da odatle skaču samoubice, kao poneti nekom zlosrećnom modom.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Pogled iznad ulice: načičkane zgrade, svaka drugačija, retko koja fasada uređena, siluetom dominira zvonik Saborne crkve, a malo ispod viri bašta elitnog ribljeg restorana "Langust". Čuvena "Brodarska kasina" u Karađorđevoj odavno ne postoji.
Hroničari su zabeležili: "Nekad najlepši, a danas najzapušteniji kraj Beograda je Savamala s Karađorđevom ulicom koje prvo ugledaju oni koji brodovima stižu na Savsko pristanište. Karađorđeva je između dva svetska rata imala petnaest evropskih hotela! Danas ima jedan – 'Bristol', ali u kafanicama ne oskudeva, naročito u delu oko Železničke stanice zvanom štajga."
Savsko pristanište je odnedavno uređeno. Kompanija Delta zakupila je taj deo priobalja, obnovila prostor i postavila ogradu, krševi od šlepova su udaljeni... Čak je i neuništiva dizalica iznad biciklističke staze obojena u žuto. Uređeni su i carina, hitna pomoć, rečna policija, turistički biro... Arhitekta Aleksandar Rodić (o čemu smo pisali) pretvorio je četvrtinu velike zgrade zapuštenih skladišta u supergalerije s belim kolonadama ispred.
Na ulazu u beton-halu, s jedne, i tunela, s druge strane, na stepeništu ugnezdila se galerija "Milma art centar", prodavnica suvenira (oko 2.000, što je najveća ponuda na jednom mestu u Srbiji) artikala od kojih je najtraženija flašica (čokanjče) rakije "manastirke". Za prvo okrepljenje turista po dolasku u grad.
Traže naprstak
Vojislav Božilović (35) je direktor:
"Galerija je otvorena prošle godine u julu. Ciljna grupa su stranci, rečni turisti. Često traže naprstak za šivenje od keramike kao suvenir, ali se to teško nabavlja, jer zahteva preciznost izrade i visoke temperature pečenja. (Eto šanse za neko malo preduzeće. Fabričica naprstaka) Turisti uglavnom kupuju premete u etno stilu – opanak, licidersko srce, pirotske ćilime, nakit, duboreze, frule, lutke, Sirogojno džempere... "Delta" je znatno obogatila uslugu na pristaništu. Pokušali smo da stavimo reklamnu tablu na samoj ogradi, ali nisu dozvolili, pa smo je prebacili na travnjak kod Lučke kapetanije. Dnevno uđe oko stotinak kupaca."
Ovaj diplomirani ekonomista-turizmolog ima primedbi na ranije pisanje "Politike" o tome da ovde nema razglednica i poštanskih maraka. Ispravljamo tu grešku, jer i jednog i drugog ima. Kako se oglašavaju strancima:
"Nudili smo zvanično saradnju svim našim turističkim agencijama koje servisiraju brodove da informišu i dovode turiste u našu radnju. Niko to nije učinio, nego su nas upućivali na turističke operatere iz inostranstva. Slali smo dopise i tako su turisti koji stižu u Beogradu saznali da postojimo. Kod nas dobijaju sugestije i mogu koristiti internet-centar...".
Radisav Ilić (1956) je krmar JRB-a na Savskom pristaništu već devet godina. Kao lađar proputovao je ceo Dunav. On je "domaćin" pristaništa.
– Ovde pristaju brodovi JRB-a, ali i inostrani, turistički – iz Švajcarske, Nemačke, Holandije, Austrije, Rumunije, Ukrajine, Rusije.... U četvrtak ih je bilo osam. Jedan brod doveze od 150 do 200 putnika. Velika zgrada (beton-hala) je nekad služila kao skladište JRB-a, pa je preuzelo "Gradsko zelenilo" i dalo privatnicima u zakup. Naši brodovi prevoze suvi i tečni teret – gorivo, ulja, rude, žitarice. Brod JRB-a "Kovin" je putnički i obilazi oko Ušća do Ade. Putnici posmatraju grad s reka, odakle je, stvarno, najlepši – veli Ilić.
Radisav je iz Golupca gde, inače, živi. Kada radi, obitava ovde na pristaništu u ukotvljenom stančiću-kancelariji s radio stanicom, gde ima kuhinju i kupatilo. Kaže:
– Na pristaništu je najlepše u avgustu kada se održava karneval brodova. Bira se najlepši čamac i brod.
Dokazano je da je najbolji pecaroš na Savi Ilija Mihajlović (1958), ekonomista u penziji, bivši direktor Trgovinskog preduzeća "Beosloga", Savamalac. Posle moždanog udara lekar mu je preporučio samo reku i štap, što on poštuje. Znao je redovno da vadi tri do pet kila štuke dnevno, jednom soma od tri kile, a smuđa od 6.850 grama. Lovi na živog kedera i naučio se strpljenju. Riba pravo sa udice ide na tiganj kod krmara Radeta.
U tunelu
Ilija Mihajlović reku poznaje kao nekog najbližeg:
– Pristanište je veoma uređeno, ali tamo, uzvodno, iza mosta, još je krš. Nekad su ovde mogla da stanu samo tri veća broda, sada se usidri osam odjednom. Postoji menjačnica, fri šop. Najgore je bilo 2003. godine kad je mazut isplivao i potrovao ribe. Dva meseca je smrdela Sava i nije moglo da se peca. Sada je Sava čista, dokaz su rakovi koji se pojavljuju. Ima razne ribe (proderiš, deverika, babuška, kesiga, som, štuka i smuđ). Najčistije je bilo u vreme sankcija, kad smo pravili čorbu od savske vode, što je bila jedina dobra strana tih godina... Moraju da se urade fasade u Karađorđevoj i ukloni teretni saobraćaj. Bar do "Gazele" da očiste ruglo, da obala liči na nešto...
Kad pruga bude izmeštena, kao i železnička stanica, na ovom delu će biti oslobođeno više desetina hektara korisnog građevinskog zemljišta. Beograd će postati evropolis na reci. A sve počinje od pristaništa.
Od najneuređenijeg dela grada, u poslednjih nekoliko godina, ovo mesto prvo počinje da liči na Evropu. Ne računajući Karađorđevu i tunel.
Kroz ogromnu, pravougaonu zgradu nekadašnjih skladišta Jugoslovenskog rečnog brodarstva prolaze šine. Tuda, ponekad, protutnje teretni vozovi, iz pravca Pančevačkog mosta i stanice Dunav.
Prošao sam kroz neosvetljeni tunel i pre njegove polovine, u mraku, izbrojao oko 500 železničkih pragova. Šta ako naiđe voz? Niko valjda ne bi ovuda prolazio da meri dužinu tunela. Pored šina, ipak, postoje udubljenja, pogodna za zaklon i privremeno utočište beskućnika ili begunca... Po tmini sam izgubio korak, pragovi su nestali pod nogama. Umalo da ustuknem da se vratim, ukaza se svetlost s drugog kraja. Pronađoh šine i tap-tap, sve do izlaza. Tamo je restoran "Bela vista" i od tunela bezbednija biciklistička staza koja vodi do marine Dorćol ili do Ade Ciganlije.
[objavljeno: ]
