Izvor: Vesti-online.com, 04.Maj.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prvi mačići

Sporazum se mora sprovesti, i tačka. Ko ga odbije, neprijatelj je naroda i Srbije, koja neće da bude talac šačice politikanata za čija prava smo se tako junački izborili. Nezahvalnici će nas zapamtiti, a referendum mogu da okače mačku o rep!

Milan Jovanović

Kad smo već kod mačaka...

Zbio se sledeći slučaj: žena i muž sede i ćute. Na čelo im se navukla briga.

- Moramo negde da ih odnesemo. Dete mi je preče... Jesi li video kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << je ona žena u veterinarskoj apoteci pogledala u našu ćerkicu kad smo rekli da su se mačići razboleli?

- Jesam...

I opet ćutanje, mučno i dugo.

- A, gde ćemo ih? Poješće ih kerovi za sekund.

- Ne znam...

- A da ih udomimo kod nekog?

- Ma, ko će bolesne mačiće, šta ti je...

Bore se misli: jedna, primamljiva - odneti ih sve sa kutijom negde, bilo gde, daleko od dece, otarasiti se tog jezivog rizika od zaraze i boga pitaj čega sve još. Ona druga svrdla ispod čela: a gde će nam duša kad dobro znamo da ih šaljemo u smrt.

Od pasjih očnjaka ili gladi, svejedno.

Pojavljuje se komšija, pridružuje se dumanju po pitanju: šta, gde i kako?

- U podrumu ima nekih matorih mačaka, da ih odnesemo tamo, možda ih i prihvate. Probudi se instinkt - kaže.

A onda neveselo dodaje:

- Ako ne... Greota, živa duša...

Obilaze, virkaju kroz okna na podrumima, mačke nigde ko za inat. Mozak grozničavo radi, ali uzalud. Ili-ili, trećeg rešenja nema.

- Žao mi je - kaže žena dok joj brada podrhtava. - Ali, moramo, shvati, dete je u pitanju...

Opet ćute, svako sa svojim, ali istim mislima. Biti nečovek, ili rizikovati ko zna šta sve.

- Znaš šta...

- Šta?

- Probaću sa tom tabletom još ujutro, pa ako im ne bude bolje, onda definitivno idu iz kuće.

Oboje odahnuše, kao da je stena pala sa srca. I jedno i drugo čekali su da to neko predloži.

I, kao što to obično biva kod hrabrih i ispravnih odluka, desi se čudo. Zatekoše mačiće kako ližu jedno drugo, gonjeni instinktom samolečenja, kao i kod svake zverke kad je biti ili ne biti. Kao da su znali da im životi vise o tankoj niti teške odluke.

Sutradan, dok si dlanom o dlan, živnuše, rastrčaše se. Hepiend.

Što se za kosovski Sever ne može reći. Ostavljeni i izgubljeni gledaju u svoje gazde, a dojučerašnju braću u Beogradu. Čekaju da ih neka velika, surova ruka potrpa u kutiju i izruči pravo pred očnjake šiptarskog kasapina, koga neki zovu i premijerom.

Srbi, kao mačići saterani u ćošak, frkću i puštaju kandže. Očajnički, svesni da mogu da pobede svakog, ali ne i rođenu braću, a odskora gazde njihovog života i smrti.

Ubeđuju Beograd da nisu bolesni, ni zarazni, da ne traže ništa više od prava da žive kao ljudi. Da deca njihovih gazda neće živeti bolje kad oni skončaju od gladi ili od dušmanske ruke. Da gazde ne pričaju svojoj deci kako zli Sever celu Srbiju želi da drži kao taoca. Mole ih da ne lažu i da ih ne šalju na streljanje.

Ližu jedni drugima rane, ne gledaju ko je koja stranka, bore se za život kao očajnici, što i jesu.

Uzalud.

Beogradske gazde su neumoljive, kod njih nema borbe misli, niti dileme. Kužne u Tačijev karantin, pa da mi prodišemo, a ne da strepimo dal će nas pripustiti u evroludnicu. Dok niste bili kužni, mi smo vas bratski voleli, mazili i pazili.

Sada je ljubavi kraj, jer se, pobogu, zna šta je preče: naša deca, jer se vi, Severnjaci, izlečiti od inata nikad nećete. Još nam samo fali da i našu decu inatom zarazite i budućnost zagadite.

Mi ćemo vas lepo u džak, pa u mutni Ibar.

I sve bi bilo u redu da vi, mačići sa Severa, niste progledali pre vremena.

Sami ste krivi.

Nastavak na Vesti-online.com...