Izvor: Blic, 04.Jul.2010, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi korak
Izreka “go se golom ne svlači”, mogla bi biti slika i prilika naše stvarnosti, naših mogućnosti i naših potreba. Ekonomisti nisu u dilemi: nama jeste neophodno značajno smanjenje tekuće potrošnje i osetno povećanje investicija.
Na prvo će nas naterati međunarodne finansijske institucije i kriza koja ne prolazi, a drugo je moguće samo sa prodajom onoga što je ostalo, zatim kroz nove kredite ili dolaskom svežeg ino kapitala. Šta je od ove tri opcije najrealnije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i kako do sredstava? Usvojeni Master plan podrazumeva svake od narednih petnaest godina po 1,4 milijarde evra za infrastrukturne projekte. Izmenom vlasništva u Telekomu, pa čak i odmah da prodamo državni deo, pokrila bi se samo jedna godina iz Mastera. Ostatak javnih preduzeća, izuzev EPS-a koji je pod drugačijim režimom, ne može da donese velike novce za puteve i pruge i još ponešto što bi političari da isfinasiraju rejtinga radi. Nova kreditna zaduženja mogu biti prilično neprijatna i opasna pa je oprez itekako poželjan. Ovogodišnji priliv investicija spolja vrlo je skroman, pa će se teško obistiniti predviđanja o ulasku dve milijarde stranih para, mada je pre neku godinu stizalo i trošilo se dvostruko više. Šta nam, dakle, preostaje kao rešenje kada će državni deficit u ovoj godini biti oko 5 odsto i kada je dinar od oktobra prošle do kraja maja ove godine, oslabio prema dolaru čak 28 a prema evru 9 odsto.
Ako naša realnost nije stihijska, ako padanje vrednosti dinara ima za primer Irsku iz 1987 godine kada je nacionalna valuta tonula, privreda vidno rasla i jačala a javni dug bivao manji u odnosu na bruto društveni proizvod, onda da zažmurimo i izdržimo. Ali šta ako je to što živimo stihija, a ne upravljani, osmišljeni proces? Vremena da nam vreme potvrdi o čemu se radi nemamo. Valja poslušati ekonomiste i utišati političare. Rigorozna štednja javnih troškova, drastično kresanje izdataka države i njenog aparata, neophodan je prvi korak ka zaustavljanju krize i uspostavljanju nove "filozofije razvoja”. Tek posle toga dolazi sve ostalo.
