Izvor: Blic, 20.Feb.2011, 01:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prva naša žena-pilot u borbenom avionu

Silnu snagu sabijenu u “Rols Rojsov” mlazni motor školskog borbenog aviona “supergaleb” kroti nežna ruka jedne dvadesetrogodišnje devojke. Kada se krajem decembra vinula u nebo sa batajničkog aerodrama i posle nekoliko manevara prizemljila letelicu uz gromoglasne aplauze kolega, Sandra Radovanović je izlazeći iz kokpita aviona ušla pravo u istoriju.

A tamo je čekalo počasno mesto prve žene pilota u istoriji srpske avijacije koja je samostalno izvela let borbenim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << avionom. Leteće Sandra ko zna koliko puta još, tek je na početku karijere, ali taj dan, kad je na stajanci brigadni general Mirko Vranić klimnuo glavom i rekao "može”, teško da će ikad iščileti iz njenog sećanja.

Spuštajući plastičnu kupolu kabine, postala je svesna da na sedištu iza nje nema nikog i da će kad otpusti kočnice i aparat zarula pistom sve biti na njoj. Godine učenja, sati u simulatoru i trenažni letovi sve se zbilo u tih nekoliko sekundi dok se nos aviona podizao. Laširala je, kako to prvo samostalno pilotsko iskustvo u slengu zovu avijatičari.

- Nije bilo treme, sve što je trebalo izvodila sam školski i po pravilima, samo sam malo razmišljala o sletanju, jer to je, ipak, najzahtevniji manevar. I to je prošlo u najboljem mogućem redu - seća se Sandra, koja je još uvek kadet Vojne akademije sa činom starijeg vodnika prve klase u 204. vazduhoplovnoj brigadi, a na obuci u 252 školsko-trenažnoj avijacijskoj eskadrili.

Život vojnika avijatičara provodi na aerodrumu, još polaže ispite i u septembru kad završi akademiju na svoj letački kombinezon prišiće oficirske epolete potporučnika Vojske Srbije. Put do sna ove sjajne devojke iz Rekovca i nije bio toliko dug, koliko naporan.

U prvoj fazi selekcije prošla je surovi dril sedmodnevnog preživljavanja u prirodi gde su kandidati, a među njima i pet devojaka, morali da se snalaze za hranu i opstanak. Isto toliko su trajali rigorozni zdravstveni pregledi, svakodnevne fizičke aktivnosti u uniformi i čizmama - a bilo je četrdeset stepeni tog leta 2007. godine, da bi se na kraju završilo sa tronedeljnom padobranskom obukom. I tada je Sandra prvi put u životu sela u avion. I prvi put će skočiti padobranom. Opet sama:

- Možda bih se i uplašila tog skoka da nisam bila toliko zaokupljena lepotom leta.

Samo sam pomislila: Bože, prvi put letim avionom, a neću s njim sleteti na zemlju!

Sve je prošla ova uporna devojka i odličan đak Prve kragujevačke gimnazije kojoj je uniforma, očigledno bila suđena. Prvo je razmišljala o policiji, a onda joj je otac, očigledno pomiren sa ćerkinim željama, sam doneo konkurs za Vojnu akademiju. U vojsci je završila i Sandrina mlađa sestra Marija - ona je kadet u inženjeriji.

Roditelji nisu ni znali za Sandrin prvi samostalni let, htela je da ih poštedi strepnje, samo je nakon prizemljenja sestri Jeleni poslala kratku poruku - "sletela sam!”. U lepšim rukama ljuta ratna mašina nije bila. I u ništa manje sigurnim!

Uzor devojke

Studentsku sobu na batajničkom aerodromu Sandra deli sa svoje dve koleginice - Anjom Krnetom, koja je pilot borbenog helikoptera, i Anom Tadić, koja će uskoro Sandrinim stopama, sama uz žute stepenice prema kokpitu aviona. Da su tri devojke ponos naše avijacije vidi se i iz ophođenja njihovih muških kolega koji bez ikakve surevnjivosti gledaju na njih. Pilot kadet Aleksandar Raičević samo kratko dobaci:

- Čim su one same sele u avion i helikopter i poletele, šta mi njima više možemo da kažemo, osim da im skinemo kapu. Osim toga, unele su posebnu atmosferu i osveženje u naš kolektiv.

Nastavak na Blic...