Izvor: Politika, 24.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prva (i jedina) pobeda
Crna Gora je u poslednjih 17 godina prešla put od članice SFRJ, potom SR Jugoslavije i, na kraju, državne zajednice Srbija i Crna Gora do nezavisne države. Za to vreme u njoj su održana dva referenduma. Na prvom, 1992. godine, građani su se masovno (95,96 odsto) opredelili za zajednički život sa Srbijom, na drugom, 21. maja prošle godine, glasovima 55,5 odsto onih koji su izašli na referendum, Crna Gora je postala samostalna država.
Nijedan od dva referenduma nije bitnije uticao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na život Srba u Crnoj Gori. Drugi im je, iako to paradoksalno zvuči, doneo olakšanje, jer su mesecima pre njega u medijima za sve što nije dobro u Crnoj Gori uglavnom optuživani Srbi. Posle referenduma propaganda je splasnula.
Na život Srba u Crnoj Gori najviše je, zapravo, uticao rascep u vladajućoj Demokratskoj partiji socijalista sredinom 1997. i potom poraz Momira Bulatovića od Mila Đukanovića, u drugom krugu trke za predsednika republike. U prvom krugu, 5. oktobra 1997, za Bulatovića je glasalo 147.615 građana, a za Đukanovića 145.348. Četrnaest dana kasnije Bulatović je dobio 169.257 glasova, a Đukanović 174.745 i postao predsednik Crne Gore.
Posle tog poraza Bulatovića, crnogorski Srbi redom su gubili izbore na republičkom nivou. Poslednji poraz doživeli su prilikom usvajanja Ustava, dvotrećinskom većinom, u Skupštini Crne Gore. Ovoga puta poraženi su i sopstvenim glasovima, jer su mnogi od njih, na poslednjim izborima, glasali za Pokret za promjene Nebojše Medojevića kome su omogućili da postane, uz Srpsku listu, najjača opoziciona grupacija. Ovde se veruje da se Medojević mogao "izvući" u očima svojih srpskih birača, da je makar uspeo da sačuva srpski jezik od ustavne degradacije.
Ali, od toga što su postali gubitnici, Srbe u Crnoj Gori mnogo više pogađa to što su sve više marginalizovani u društvenom životu najmlađe države na svetu, upravo zbog toga što su Srbi. Iako ih, prema aktuelnom popisu s kraja 2003. godine ima 31,99 odsto, nema ih na državnim funkcijama, direktorskim pozicijama u preduzećima i školama, među rukovodiocima policije, medija... To što su se opredelili kao Srbi donelo im je samo nevolje. Činilo se da za njih ne mari ni Srbija, za koju su, govorilo se ovde, svi građani Crne Gore Crnogorci, kao što su svi građani Bosne i Hercegovine Bosanci.
Ipak, prvu i, bar još neko vreme – jedinu, političku pobedu, posle deset godina, crnogorski Srbi su ostvarili daleko od Podgorice – u skupštini Srbije, gde je izglasan zakon o državljanstvu prema kojem Srbi van Srbije dobijaju sva prava kao građani koji sada žive u Srbiji. Konkretno, za Srbe iz Crne Gore to znači mogućnost da školuju decu, da se leče u Srbiji pod istim uslovima kao građani Srbije, da u inostranstvu imaju zaštitu diplomatsko-konzularnih predstavništva Srbije, koja se nalaze gotovo u svim zemljama sveta, itd. Sačuvaće, istina zaobilaznim putem, sva ona prava koja su uživali u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, koja nije ni srušena njihovom voljom.
[objavljeno: 24/10/2007]
