Izvor: Blic, 04.Sep.2012, 03:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prva i druga Srbija
Komentarišući na sajtu prilog ovog autora o propadanju Vojvodine, jedna dama ili gospodin prepriča poznatu izreku koja se pripisuje Mariji Antoaneti: „Ako nemaju hleba, nek jedu kolača!“ On/a smatra da nije problem što iz Vrbasa za Sombor ide samo jedan voz dnevno, jer, piše, „pogledajte koliko ima autobuskih linija (dnevno) na relaciji Sombor - Novi Sad“.
Ko živi od pristojne plate ili ima drugi izvor solidnih prihoda, ne može da zamisli da u ovoj zemlji ima mnogo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ljudi čija penzija ili plata jedva da je dovoljna za hleb. Ko ima kola, pa još i s vozačem, lako stigne i do Sombora i drugde. U pasivnim krajevima, a takvih je u Srbiji sve više, autobus je za većinu luksuz. Sirotinji ostaje jeftiniji voz, tamo gde saobraća.
Blago onima kojima je svejedno da li putovanje košta pet hiljada ili pet stotina dinara. Blago onima koji ne znaju kako je živeti od dvanaest hiljada mesečno. Što čovek manje zna i manje gleda oko sebe, lakše mu je. Starima, bolesnima, siromašnima i nezaposlenima je sve teže. A sve ih je više.
Prva Srbija, ona koja je lagodno živela i pod Miloševićem i pod njegovim naslednicima, ne može i neće da razume drugu - sirotinjsku. Sve vlasti ugađaju bogatašima i višoj srednjoj klasi. Druga Srbija, ona koja živi od neredovnih minimalnih plata, od redovnih, ali takođe minimalnih penzija, nema ni za sapun, kamoli za novine ili autobus.
Neće biti da čitatelj/ka koja preporučuje putovanje autobusom ne zna ko je vlasnik većine auto-transportnih preduzeća u Vojvodini i kako ih je pokupovao. Ako ne zna, živi još bezbrižnije. Tako žive i svi političari, bez obzira na to da li su na vlasti ili u opoziciji.
Povezane vesti: Novosadistika Sto medalja Pasivni krajevi Zastave
