Izvor: Večernje novosti, 24.Okt.2014, 21:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prva beba posle četiri decenije u Mlačištu

ALEKSANDAR Savić, dvomesečna beba rođena u crnotravskom selu Mlačište, prava je senzacija, jer se ovde punih 38 godina nije videla pelena, benkica ni zvečka. Iako su počeli bukvalno ni od čega, njegovi roditelji Dalibor i Olivera sigurni su u ispravnost odluke da zajednički život započnu u planini na 1.200 metara nadmorske visine. U staroj kući od blata, do koje se dolazi lošim zemljanim putem, život nije nimalo lak, ali Savići su srećni, jer su u Mlačištu dobili ono što se ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << može kupiti novcem - mir za kojim su oboje žudeli. Sve što nemaju veruju da će steći. Rada se ne boje, a umor brzo prođe pri pogledu na Acu, koji je vesela i napredna beba. - Ako se dvoje vole, mogu da odole svim iskušenjima koje donosi planina. Naša ljubav je jaka i nadamo se da ćemo ostvariti sve planove. Prikupljamo i prerađujemo plodove prirode kojima je ovaj kraj veoma bogat, a nameravamo da počnemo da se bavimo stočarstvom - pričaju Olivera i Dalibor u kuhinji svog novog doma. Za priključenje struje nije im preteklo novca. Valjalo se pripremiti za zimu kada sneg, i na mesec dana, odseče selo od sveta. Spremljene zalihe hrane čuvaju na starinski način, u naćvama, drvenom sanduku sa poklopcem. Nema televizora, kupatila, ni veš-mašine, a vode ima samo na česmi u dvorištu. Najlepša od tri sobe u kući staroj blizu stotinu godina, koju je Savićima, sa šest hektara livada, pašnjaka i šuma, poklonio Slavoljub Radivojević iz Niša, miriše na bebu. Iznad „skockanog“ kreveta, jer Aca nema krevetac, na kanapu vise prve njegove igračke. Na stolu pelene, kreme, vlažne maramice... - Trudimo se da njemu ništa ne fali i da se on lepo razvija i napreduje. Bilo bi lepo da ima krevetac, ali uskoro će mu više nedostajati krava, jer ovde nema radnje do koje možete da trknete za litar mleka - kaže Dalibor. Njega muči i to što još nije uspeo da izore livadu kako bi zasadio divlju borovnicu. U Mlačištu, sa više od stotinu kuća, ali ni u okolnim selima, nema traktora ni stoke koja bi mu u tome pomogla. - Traktor bi nam mnogo olakšao život. Mogli bismo da radimo na njivi, a Daliboru bi poslužio i za rad u šumi. To bi nam donelo nove prihode, pa bismo sve drugo lagano sticali. Odlučili smo da oranje započnemo „ladom novim“, starom 12 godina, jer nam nema druge - ističe Olivera dok miluje usnulog sina. Dalibor dodaje da, pošto žive od sezonskog posla, moraju pažljivo da planiraju svaki dinar. Svakodnevni troškovi su veliki. Do prvog asfalta ima 20, a do pedijatra 70 kilometara. U selu su ostali uglavnom stariji ljudi, pa je malo onih na čiju pomoć mogu da se oslone. Međutim, Savići nijednom rečju ne pokazuju da im je teško. Naprotiv. Oboje vredno rade i obnavljaju dom koji su, po dolasku iz Vladičinog Hana, zatekli ukorovljen. - Kad smo zagrljeni stali ispred tarabe travnatog dvorišta i kuće pune paučine i prašine, za koju smo znali da će biti naša, dobili smo neopisivu snagu i radili dan i noć da stvorimo uslove za život. Nekada su ljudi tako počinjali, pa možemo i mi. Sada kada je na svet stigao naš mali anđeo samo je nebo naša granica - zaključuju Savići dok Aca, široko raširenim ručicama iznad glave, pokazuje da je zdrava i zadovoljna beba. JEDINI U PLANINI ALEKSANDAR Savić je šesta ovogodišnja, ali i jedina beba rođena u udaljenim planinskim selima Crne Trave. U opštini sa manje od 2.000 stanovnika godišnje se u proseku rađa od pet do osam mališana, a prošle godine je na svet došlo samo dvoje dece. Najveći broj novorođenčadi zabeležen je 2008. godine kada je prinove dobilo 10 bračnih parova.CEO ŽIVOT NADNIČARDALIBOR je dete razvedenih roditelja. Živeo je sa majkom i sestrom, pa je odmalena obilazio brda i doline u okolini Mlačišta prikupljajući borovnice, kupine, šipurak i lekovito bilje. Njegova majka Dušanka Nešić kaže da mu nikada ništa nije bilo teško. Nije se žalio ni kada je kao dete prelazio i po 30 kilometara tražeći pečurke u šumi. Čim je završio osnovnu školu odlazio je u nadnicu i radio razne poslove, a vanredno izučio rukovanje građevinsskim mašinama. - To mi je pomoglo da sada mogu lakše da se snađem. Ovde morate sami. Nema mehaničara, električara, varioca, građevinskog radnika koji bi pomogli. Sve radim sam i u svaki zanat se pomalo razumem - smeje se Dalibor.

Nastavak na Večernje novosti...