Izvor: Politika, 31.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Protiv pokornosti
Ima ih i u velikom svetu koji su uvereni da nije ispravno oduzeti jednoj suverenoj državi više od šestine njene teritorije, i to baš onaj deo na kom se njen narod najpre skućio, kao etnička i verska zajednica, i s teškom mukom vekovima gradio i izgradio svoj nacionalni identitet i državno-pravni suverenitet. Jer, ako ćeš nekog da raskućiš, zatri mu ognjište! (To su oni pobornici reda i pravde poput Noama Čomskog, recimo, koji se ne mire s tim što njihove zemlje arbitrarno stoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iza te i takve kaznene politike, u svojoj kolosalnoj ambiciji da urede svet po meri svojih vlastitih interesa čije ostvarenje promovišu u sistematsku borbu protiv terorizma u planetarnim razmerama, a za slobodu i demokratiju ugnjetenih i obespravljenih, kako bi se na zemlji živelo srećnije...) Znamo da je ovo "po meri vlastitih interesa" njihov državno-politički apsolut, dok je ono "za slobodu i demokratiju obespravljenih" privesak, retorički ukras. U oštrinu ove polarizacije najbolje će se uveriti oni koji im se, hotimice ili nehotično, ispreče na putu ostvarivanja strateških ciljeva, jer to je njihov "sveti put" koji mora biti prohodan.
Kod nas, reklo bi se, u poslednje vreme većina deli stanovište tih u svetu retkih pojedinaca koji ljubav prema svojoj zemlji ne odvajaju od ljubavi prema pravdi, ali ne bi se reklo da to čine s podjednakom upornošću. Jedni manje-više ostaju u ravni retorike, dok drugi pribegavaju svim legalnim i legitimnim sredstvima da do oduzimanja teritorije ne dođe, jer to primaju i razumeju kao gubitak koji se ni sa čim ne može nadoknaditi... I te razlike manje-više svi razumeju, ali ih uglavnom jedni drugima ne praštaju.
A. Malro, čovek kog se obavezno prisetim kad biramo ministra kulture, jednom je rekao da se čovekova istorijska situacija temeljno razlikuje od metafizičke po tome što se na nju može uticati: jedna rđava vlada se, recimo, može zameniti drugom, boljom... Primer Kosova, a on nije usamljen, opominje da je bio manje u pravu nego što se čini. Vrlo verovatno otcepljenje te pokrajine od matice Srbije smatraće se istorijskim činom par exsellence, a veći deo srpskog naroda, doživeće gubitak kao sudbinu i potrudiće se da se s njim pomiri. Neko će to učiniti odmah, a neko postupno, malo danas, malo sutra... Biće i takvih koji će ostati nepomireni poput onog drevnog Grka koji je plakao za svojim sinom... A kad su mu rekli da nema smisla da plače kad ga ne može vratiti, odgovorio je da upravo zato i plače... Pomirenje se odvija po mehanizmu racionalizacije ili preobraćanja prinude u čin slobodne volje. Sloboda se pri tome shvata kao jasno, razgovetno i adekvatno razumevanje uzroka naših prinudnih postupaka. Ako, naime, međunarodna zajednica nas prinuđuje na gubitak teritorije, onda se mi, kao građani države čija je teritorija ugrožena, ophrvani strahom da ne bude još gore, ili omamljeni nadom da će biti bolje – odlučujemo na pokornost. Ali, pošto se pokoravanje ne smatra moralno plauzibilnim, mi svoju pokornost proglašavamo činom slobodne volje.
(K. Poper, inače veliki pobornik razuma, u programskom osvrtu "Kako gledam na filozofiju" konstatuje da onda kad nismo u stanju da adekvatno, a to znači jasno i razgovetno, razumemo motive svojih prinudnih postupaka, ne možemo ni da snosimo odgovornost za njih... Poper ide i korak dalje, pa kaže da tu meru razumevanja, strogo rečeno, nikad ne možemo da postignemo, jer ostaje nešto što razum ne može da pokrije.)
Ja doista nisam u stanju da prinudu, koja mi u ovom slučaju dolazi spolja, racionalizujem i otuda ne mogu da je prevedem u slobodan čin. A na oduzimanje više od šestine teritorije Srbiji gledam kao na veliku nepravdu, kao na zlodelo sile, s dalekosežnom i ponornom nadom da do tog neće doći, a ako i dođe neće se zadugo održati.
Nisam srpski nacionalista ili to jesam ako biti nacionalista znači voleti svoju zemlju neodvojivo od ljubavi prema pravdi. Nisam ni toliko lud da ne mogu da pretpostavim čemu se izlažemo ako se sukobimo takoreći s polovinom sveta, i to onom od koje bitno zavisimo i čijim se delom odvajkada smatramo. Ali ma kakva i kolika ta cena bila, ja u njoj ne mogu videti razlog za mirenje sa gubitkom teritorije. Ne mogu da ravnodušno gledam na nekog ko podmiruje svoje nečitke račune iz mog plitkog džepa, a tek ne mogu ako me pri tome uverava da to čini u mom najvećem interesu, na dug rok... U krajnjoj liniji, načelno se od mene traži da istorijsku situaciju ne prihvatam fatalistički, a ovamo me upravo onaj koji to traži prinuđuje na takvo prihvatanje. "Ako se ne dogovorite, rešenje će biti nametnuto" kažu. A ja u svoje ime odgovaram: između dva zla moraću da izaberem manje, ali to što budem izabrao neću zvati dobrom.
Imam utisak da visina kazne nije odmeravana ni odmerena Srbiji prema težini njenog prestupa, već prema tome kolika je kazna bila potrebna da bi se na njenu osnovu mogla "ušrafiti" ambiciozna konstrukcija zajedničkih interesa samih odmerivača. "Kolika im veličina kazne vrši posao!" Pri tome je zaračunata mogućnost preinaka i naknadnih dopuna, što govori da je kazna i dalje otvorena, da konstrukcija nije stavljena pod krov i u tome je njena perverzija. Nije se ni za tren zastalo pred prostom činjenicom da tipovani deo teritorije nije privatni posed Miloševićeve vlastodržačke grupe, koja je na prvim višestranačkim i demokratskim izborima izgubila podršku birača, već istorijska i kulturološka kolevka srpskog naroda.
književnik
[objavljeno: ]
.jpg)
